Alkoholizam je veoma ozbiljna stvar, kao što zna svako ko je ikada imao tu nesreću da deli životni prostor s alkoholičarem. Alkoholičar može biti i muškog i ženskog pola – u oba slučaja je mučenje biti u njihovoj blizini – ali, po tradiciji, na muškarce i na žene koji previše piju gleda se znatno drugačijim očima, što je naročito izraženo u patrijarhalnim sredinama.
Dečake nekad još od malih nogu počinju da privikavaju na alkohol. Na slavljima im se daje po gutljaj vina, piva, a nekad i nečeg jačeg – i svi se smeju kada se dete zgadi na ukus alkohola, ali ga i ohrabruju da se navikne na piće, jer je to muški.
Kasnije, alkohol se krišom pije na ekskurzijama ili žurkama (u urbanim sredinama to rade i dečaci i devojke), a zatim, sasvim otvoreno, pije se na slavama, ispraćajima, venčanjima, sahranama… Valja zaliti, koji god da je povod.
Kada žensko pije, to je već druga stvar. To je sramota. U redu je da muškarac pije kad umoran dođe s posla, u redu je da pije jer mu se ne dopada šef, posao, firma… Ništa mu se ne dopada. Ako žena pije, to je bruka, i gotovo. Kada muškarac pije, mnogi iz slabije razvijenih krajeva smatraće to ženinom greškom (valjda ga ne pazi dovoljno dobro, pa on, šta će, nekako da se uteši), ili će njegov alkoholizam pravdati time što su mu takvi svi u porodici. Za ženu koja digne ruke od svega pa se dragom pridruži u piću opravdanja nema.
Muškarac će neretko da pije jer su ga naučili da muško treba da pije. S vremenom se stvori navika – navika koju je teško prekinuti, jer je alkoholizam težak oblik zavisnosti. Žene, na nesreću, postaju zavisne od alkohola u kraćem roku nego muškarci; one piju da se uteše, ali pošto je sramota da žensko pije, one to čine krišom, na brzinu, i tako ne znaju zaista koliko su popile – plus žene, zbog manje mase, slabije podnose alkohol od muškaraca. Tako se zavisnost stvori znatno brže.
Ni ženi ni muškarcu alkoholičaru nije lako, to je sigurno, ali svakako je još teže onima koji su prinuđeni da žive s takvim osobama, pre svega njihovim porodicama. I žene i muškarci traže neku vrstu utehe u piću, traže da ih vole, maze i paze – ali pod uticajem alkohola mnogi postaju veoma agresivni i ne pružaju ukućanima nikakav razlog za ljubav. Ono što je takođe zajedničko i kod muškog i kod ženskog alkoholizma jeste da je to bolest (ne, nije zaista muževno piti), i to bolest koju treba pod hitno lečiti – kako bi oboleli najzad postao pristojno ljudsko biće (bez obzira na to koji su ga razlozi doveli do alkoholizma).
Alkoholičari žele ljubav i pažnju i nežnost – ali zaista je teško želeti da takvoj osobi pružite bilo šta. Zato ih je neophodno izlečiti. Tek onda postaje moguće razgovarati o međuljudskim odnosima (između ostalog, i o ljubavi).
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com