U Srbiji svakih 15 minuta neko doživi moždani udar, a svakih 60 minuta neko od njega umre. Šta ga izaziva, koji su simptomi, kako se leči, ali i šta je nemi moždani udar, koji mnogi dožive, a i ne znaju jer nemaju simptome, priča za naš portal neurolog, docent dr Željko Živković, upravnik Klinike za neurologiju Kliničkog centra Vojvodine.
Moždani udar nastaje usled oštećenja krvnih sudova mozga, zbog čega je dopremanje kiseonika i hranljivih materija tom delu mozga otežano ili onemogućeno. Zbog toga on više ne funkcioniše, što izaziva neurološke simptome, odnosno brojne posledice.
Treba znati da postoje dva tipa moždanog udara: ishemijski, koji nastaje zbog začepljenja krvnih sudova dela mozga trombom, i hemoragijski (izliv krvi u mozak), kada dolazi do pucanja moždanog krvnog suda i krvarenja u mozgu što dovodi do njegovog oštećenja. Mnogo češće, u oko 4/5 slučajeva radi se o prvom tipu šloga, dok je drugi, hemoragijski tip klinički teži i smrtonosniji. Uzroci za pojavu šloga su brojni.
“Faktori rizika su najčešće hipertenzija, tj. visok krvni pritisak, dijabetes, povišene masnoće u krvi, pušenje, poremećaj srčanog ritma i druga srčana oboljenja, alkohol, gojaznost, suženje krvnih sudova vrata, pre svega karotidne arterije”, priča doktor Živković.
Simptomi
Doktor izdvaja i znakove koji prate moždani udar.
“Pokazatelji da neko doživljava moždani udar mogu biti nagla promena svesti, konfuzija, ali se najčešće dešava oduzetost, slabost ili utrnulost jedne strane tela. Neretko se desi da pacijent ima problema sa govorom, tj. otežano govori, dobije naglo snažnu glavobolju, vidi duplo ili gubi vid ili pak ima vrtoglavicu i gubi ravnotežu.”
Lečenje
Često čujemo apele lekara da su prvi minuti i sati posle moždanog udara ključni, da pacijent što pre treba da dobije odgovarajuću terapiju jer je to stanje više nego ozbiljno.
“U akutnoj fazi osnovna terapija je i dalje intravenska tromboliza. To je lek koji se može upotrebiti u prva četiri i po sata od nastanka simptoma, ali je bitno da lečenje započne što je pre moguće. Bolje će proći pacijent ako lek dobije u prvom satu od nastanka simptoma nego npr. u četvrtom satu”, napominje doktor.
Nešto drugačije je lečenje kod pacijenata s teškim, velikim, moždanim udarom.
“Kod takvih pacijenata koji imaju i dokazan tromb koji je zapušio krvni sud, u glavi može se primeniti mehanička trombetomija. Kroz arteriju se pomoću katetera dolazi do tog začepljenog krvnog suda i tromb se mehanički uklanja pomoću stentova ili usisnih (aspiracionih) sistema. To je endovaskularna intervencija koju izvode interventni radiolozi uz asistenciju neurologa, a najčešće i anesteziologa”, objašnjava doktor Željko Živković.
Nemi šlog
Van ovih okvira, postoji i moždani udar koji ne prate nikakvi simptomi, pa se desi da ga osoba doživi, a da to i ne zna.
“Ne treba zanemariti da se kod značajnog broja ljudi moždani udar može desiti bez manifestovanih simptoma, odnosno može doći najčešće do sitnog infarkta mozga, a da oboleli budu bez ikakvih simptoma. Uzroci su uglavnom isti kao i kod klasičnog moždanog udara, ali u ovom slučaju najviše pažnje treba obratiti na pacijente s hipertenzijom i dijabetesom.”
Doktor napominje da je neizmerno važno blagovremeno lečenje tih bolesti, odnosno smanjenje faktora rizika i da lečenje ne treba odlagati pošto moguće komplikacije mogu biti katastrofalne.
“Problem je što simptomi tog nemog moždanog udara ne postoje, odnosno nisu dovoljno jaki, pa se pacijenti i ne javljaju lekaru, odnosno jave se tek kada postanu zaboravni, kada okolina primeti da ne mogu da funkcionišu kao ranije.”
Iz toga se zaključuje da se u toj situaciji vide samo posledice.
“Mi neurološkim pregledom možemo naći minorne znake koji upućuju da pacijent ima te sitne ishemijske lezije u mozgu. Najčešće ovakve lezije i njihovu ekstenzivnost potvrđujemo magnetnom rezonancom. Međutim, u trenutku kada ovako nešto dijagnostikujemo, ni mi, ni pacijent ni njegova rodbina ne znamo kada su te promene nastale, a pacijent je tom trenutku često već dementan.”
Zato se najčešće dešava da takvi pacijenti dolaze baš sa simptomima uznapredovale demencije.
“Uglavnom se radi o starijim ljudima i zapravo o vrsti vaskularne demencije. Kod jednog broja pacijenata ovakva demencija se preklapa i sa onom tzv. pravom neurodegenerativnom demencijom, odnosno Alchajmerovom bolešću. Veoma je značajno to što obe ove demencije uspešno možemo prevenirati baš ranim otkrivanjem i lečenjem hipertenzije i dijabetesa”, priča naš sagovornik.
Ipak, i kod ovog nemog šloga mogući su neki simptomi.
“To su najčešće minimalno krivljenje usta, trnjenje donje trećine lica, trnjenje ruke, zaplitanje jezikom pri govoru, ali ti simptomi budu minimalni i obično prođu za par dana, te ih ni sam pacijent ne shvati ozbiljno i ne prijavi nekome, niti rodbina stigne da to prepozna. Često ih i neki lekari, koji se ne bave neurologijom, ne dožive ozbiljno.”
Doktor napominje i da može da se desi da ti ljudi počnu da hodaju malo usporeno, da vuku noge, da teže kontrolišu mokrenje, da postanu neraspoloženi, nezainteresovani za dešavanja oko sebe. Često se neki od ovih simptoma pripisuju normalnom starenju, slabijem sluhu i slično.
“Nekada je najkarakterističnije da postanu previše emocionalni, zaplaču se na sitnicu, npr. na neke banalne emotivne scene na filmu, bez nekog velikog razloga postanu svadljivi, nekada i verbalno agresivni. Te simptome pacijent sam najčešće ne prepoznaje, ali su njegovi ukućani ti koji treba da ih prepoznaju.”
Nažalost, dodaje naš sagovornik, lekari tada nemaju velike mogućnosti da mnogo toga promene kod tih ljudi.
“Mi se onda trudimo da, koliko je moguće, usporimo dalje propadanje i održimo zadovoljavajuće funkcionisanje kod ovih pacijenata. Naravno, na prvom mestu je bitno da se oni već pomenuti faktori rizika prepoznaju i leče. Bitno je i da se odredi o kom tipu i stepenu demencije se radi da bi se mogla dati i dobra prognoza. Ovakvi pacijenti imaju veliki rizik za razvoj teške demencije, teškog moždanog udara, kao i smrtnog ishoda uopšte”, kaže doktor Živković.
On zbog svega ovoga upozorava koliko je važno i da se u okviru primarne zdravstvene zaštite otkriju stanja koja mogu biti uzrok moždanog udara, ali i da u što više zdravstvenih ustanova bude dostupna adekvatna terapija.
“Treba da svi shvatimo značaj prevencije, da radimo na podizanju svesti kod opšte populacije. Mnogi će reći – imam visok pritisak, ali ništa me ne boli, ništa mi ne fali i zato neću da pijem lekove – a to može da košta glave.”
Stoga, svi treba da gledamo da ono naoko banalno, jednog dana ne postane kobno.
(Nemi šlog, nova.rs)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com