Ona negativno utiče na zdravlje više nego što to čine povećana težina, visok pritisak i pušenje, tvrde neki istraživači, a nevolja je što se pogrešno prepoznaje kao dosada, praznina ili nervoza i suzbija alkoholom, tabletama, drogama, seksom ili zabavom
Pojam epidemija se uglavnom odnosi na neke bolesti, često zarazne, tako da može biti čudno što je dovodimo u vezu sa jednim osećanjem – osećanjem usamljenosti. Medicina je u poslednjih petnaestak godina prepoznala usamljenost kao jedan od veoma važnih samostalnih faktora koji narušavaju zdravlje i povećavaju bolesti i smrtnost. Tako je, na primer, Holt-Lustand pokazao da usamljenost značajnije negativno utiče na zdravlje nego što to čine povećana težina, visok pritisak i pušenje.
Socijalno izolovane i usamljene osobe su izložene dva do tri puta većem riziku od umiranja nego njihovi vršnjaci.
Potreba za povezivanjem
Ne samo da je dokazano da usamljenost negativno utiče na praktično sve bolesti, već povećava zloupotrebu tableta, psihofarmaka, alkohola i pušenje. Osobe sa mentalnim poremećajima postaju usamljene, a onda usamljenost pogoršava njihov poremećaj, zbog čega postaju još usamljeniji, tako da ulaze u negativnu spiralu. Zbog svega toga usamljenost nije samo psihološki i socijalni, već i važan medicinski problem.
Iza tvrdnje da su ljudi socijalna bića se krije da su ljudi bića koja imaju potrebu da se emocionalno povezuju sa drugim ljudima. Ljudi se dobro osećaju kada su emotivno povezani sa drugima koji su im emocionalno važni – kada se nalaze u odnosima u kojima vole i u kojima su voljeni. To jednostavno znači da su ljudi bića ljubavi, različitih vrsta emocionalne povezanosti.
Biti sam i biti usamljen nije isto. Mnogi imaju potrebu da se osame zato što se tada veoma dobro osećaju. Mnogi se osećaju usamljeno uprkos tome što su u grupi. Osećanje usamljenosti se pojavljuje onda kada ljudi nisu sa onima koji su im emocionalno važni. Usamljenost je neprijatno osećanje koje pokreće osobu da pronađe onoga ko joj je emocionalno važan i da se sa njim poveže.
Uprkos tome što neprijatnost usamljenosti pojedinca pokreće ka drugom pojedincu, postoji čitav niz razloga zbog kojih ovo kretanje izostaje. Ne prvom mestu je to što ljudi ne prepoznaju svoju usamljenost. Umesto da je prepoznaju kao takvu i shvate na šta ih ona navodi, oni je pogrešno prepoznaju kao dosadu, prazninu, nervozu itd. Umesto da se bave razlogom zbog kojeg se osećaju neprijatno, oni neprijatnost suzbijaju alkoholom, tabletama, drogama, seksom, zabavom, itd.
Usamljenost se često pogrešno tumači kao dokaz nečije bezvrednosti. Ideja je da kada neko vredi da je okružen ljudima koji prepoznaju i potvrđuju njegovu vrednost, a da tih ljudi nema kada neko ne vredi. Zato mnogi i ne žele da osveste da su usamljeni jer bi na taj narušili sopstvenu sliku o svojoj vrednosti. Oni koji su svesni svoje usamljenosti, to kriju od drugih, jer ne žele da drugi o njima misle kao osobi koja „nema nikoga”. Muškarci su ti koji najviše kriju svoju usamljenost i pokušavaju da „ostanu jaki” u svojoj samoći.
Istraživanja pokazuju da dve grupe koje su najviše usamljene sačinjavaju mladi ljudi i stari ljudi.
Mladi ljudi su okrenuti ka grupi vršnjaka u kojoj žele da budu prepoznati kao vredni, zanimljivi i da budu prihvaćeni. Oni pokazuju znake usamljenosti čak i onda kada su dobro prihvaćeni u sopstvenoj porodici. Često navode da se dve trećine svog vremena osećaju usamljeno. Trendovi u mladim generacijama ukazuju da će problem usamljenosti biti sve veći. S jedne strane raste individualnost, egocentričnost i narcisoidnost, a sa druge se smanjuje usmerenost na druge, saosećajnost sa drugima i empatija. Akcenat je na tome da se bude voljen, a smanjuje se važnost voljenja drugih. Gube se socijalne veštine, a realni svet biva zamenjen virtuelnim. Prema jednom američkom istraživanju tinejdžeri su tokom dana dva sata u kontaktu sa stvarnim ljudima, a sedam sati su pred ekranima u onlajn kontaktu.
Nedostatak ljubavi ozbiljna pretnja
Dok su mladi ljudi usmereni na vršnjake, stari ljudi su usmereni na bliske osobe. Njih najviše pogađa dezintegracija porodice, veliki generacijski jaz i odvojenost od odrasle dece i rođaka.
Kako živimo u vreme promocije individualnosti, urbanizacije planete i seljenja populacije u velike gradove u kojima se povećavaju anonimnost i samoća, kao i u vreme digitalizacije svega, usamljenost i nedostatak ljubavi postaje ozbiljna pretnja čovečanstvu.
(Zoran Milivojević, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com