Fobija se definiše kao preterani strah od određenih stvari, drugih živih bića ili situacija u kojima se osoba može naći. Kako bi se što više saznalo o fobiji i njenim odlikama, kao i načinima izlečenja, grupa naučnika je izvršila istraživanje nad dve manje grupe ljudi koji pate od određenih fobija. U jednoj grupi su se nalazile osobe koje su imale strah od pričanja u javnosti (strah od komuniciranja sa drugim ljudima), dok su se u drugoj grupi nalazili ljudi koji su imali fobiju od pauka. Obe grupe su u okviru eksperimenta bile suočene sa svojim najvećim strahovima.
Otkriveno je da su pripadnici obe grupe pokazali mnogo manje straha kada su, sat vremena pre početka eksperimenta, uzeli kortikosteroid kortizol ili kortizon. Do ovakvih rezultata je došlo, smatraju naučnici, jer oba ova steroida utiču na to da osobe koje ih uzimaju lakše potisnu svoje strahove i na taj način ih u neku ruku zaborave.
Strah od komuniciranja sa ljudima u svakodnevnom životu
Od svih učesnika, 21 je imao strah od pričanja u javnosti. Devetoro je oralnim putem unelo u organizam određenu dozu kortizona, a ostali su bili podvrgnuti placebo terapiji (dobili su lažne tablete) koja nije uključivala kortizon. Sat vremena kasnije, učesnicima eksperimenta bilo je blagovremeno javljeno da pripreme govor za prijavljivanje za posao. Takođe im je rečeno da će nakon tog govora, pred grupom ljudi, polagati test matematike radi kontrole mentalnih sposobnosti. Kako bi se zabeležile potencijalne promene, svi učesnici su sa sobom nosili sprave koje su merile otkucaje srca i time su i sami imali uvid u intenzitet svog straha, zahvaljujući čemu su mogli lakše da ga kontrolišu, ukoliko je to potrebno. Nakon saznanja o držanju javnog govora i matematičkih testova, otkucaji srca placebo grupe ispitanika su poskočili, a kod grupe ispitanika na kortizonu jedva se primetno ubrzali. Pripadnici kortizon-grupe takođe su naglasili da su osećali mnogo manje straha nego inače, kao i u odnosu na placebo-grupu.
Strah od pauka
Test ove fobije uključio je 20 osoba koje su patile od straha od paukova. Kao i u prethodnom slučaju, polovina ispitanika je bila podvrgnuta oralnoj terapiji kortizona, a druga polovina placebo terapiji. Nakon sat vremena, ispitanicima je bila pokazana slika u boji na kojoj se nalazio veliki crni pauk. Na slici se takođe nalazio i lenjir koji je pokazivao da najduža njegova noga iznosi skoro 10 santimetara. Od ispitanika je zatraženo da iskažu intenzitet svog straha na osnovu jačine želje da se što pre udalje od slike, koja im je inače bila pokazana šest puta. Radi poređenja, niko od ispitanika nije u prvoj i poslednjoj fazi dobio kortizon.
Zabeleženo je da je intenzitet straha opadao sa svakim sledećim uzimanjem kortizona u svakoj narednoj fazi. Dejstvo se održavalo čak i u poslednjoj fazi – dva dana nakon što je terapija kortizolom završena. S druge strane, grupa ispitanika na placebo terapiji nije pokazala toliko napretka kao prethodna grupa, bar kada je u pitanju kanalisanje i kontrolisanje straha.
Zaključak
Ispitivanje je pokazalo da kortizol i kortizon imaju potencijalno pozitivno dejstvo kada je u pitanju lečenje fobija, ali da, kada je reč o kontrolisanju poremećaja opšte uznemirenosti, nije dao tako pozitivne rezultate. Isto tako treba znati i da se steroidi inače ne koriste kao glavni načini lečenja fobija i poremećaja uznemirenosti. Njihove nuspojave nisu još uvek detaljno ispitane, ali se sigurno zna da mogu izazvati osteoporozu i dijabetes. Upravo zato, ovaj način lečenja fobija čuva se za izuzetno teške slučajeve i ne treba ga sprovoditi samoinicijativno.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com