Strah utiče na razvoj ličnosti i stvaranje identiteta. U istom obliku javlja se od davnina, tako da današnja situacija nije nepovoljnija od, primera radi, vremena kada je Evropom harala kuga. Razlika je u tome što danas strahovi mogu da budu rasvetljeni sa različitih stanovišta: psihijatrijskog, psihološkog, filozofskog, antropološkog i umetničkog. Ono što ostaje ipak nepromenjeni stav jeste to da je strah nešto što je prirodna, osnovna emocija koja se javlja u prisustvu opasnosti koja je pretnja telesnom i psihičkom integritetu neke osobe.
Reč je o normalnoj reakciji koja doprinosi ljudskom prilagođavanju na date okolnosti. Strah prerasta u fobiju kada postane nelogičan, intenzivan i preteran. Obično se javlja usled definisane opasnosti iz spoljašnjeg sveta, a ukoliko strah nema svoje utemeljenje, onda se radi o umišljenoj opasnosti koja vodi ka anksioznosti, koju je ponekad teško razgraničiti od straha. Osećaj nelagode ili nesigurnosti u određenim situacijama ili u kontaktu sa nekim objektom – može da bude sasvim normalan. Ukoliko određeni strah ne predstavlja ozbiljnu prepreku za život određene osobe, ne postoji potreba za alarmantnijim reagovanjem.
Ukoliko se pojavi potreba za lečenjem određenih strahova, današnja iskustva ukazuju na to da strah može da se leči i pomoću umetnosti (slikanja, vajanja, dramske igre), jer se na taj način izražavaju unutrašnji konflikti i problemi. Ovaj način terapije budi i određene emocije, pokreće maštu, mišljenje i određene reakcije koje se kasnije mogu analizirati kako se bi se strah što uspešnije suzbio. Iste rezultate mogu da daju i potpuna izlaganja situacijama i predmetima koji izazivaju strah da bi se strah što bolje savladao. Obe tarapije ne garantuju da će strah u potpunosti nestati, ali je sigurno da će njegovi efekti biti ublaženi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com