Brz život i svakodnevni stres često učine da zaboravite na sebe i redovne preglede. Zato želimo da vas podsetimo da se danas rak leči ako ga otkrijete rano i na vreme.
Koliko puta ste stajali obnaženi pred ogledalom, opipavajući svoje dojke i proveravajući da li postoji neka nepravilnost i postavljali sebi veliki broj pitanja? Novinarka Mira Adanja-Polak je razgovarala sa dr. Momčilom Inićem, onkologom u Institutu u Beogradu, a prenosimo vam intervju u celosti.
Da li je rak izlečiv?
MI: Da, ako se na vreme otkrije. I uz adekvatno lečenje, to daje šanse pacijentima da budu sto posto izlečeni.
Da li sve ono što je izraslina na dojci mora da se kaže lekaru?
Brz život i svakodnevni stres često učine da zaboravite na sebe i redovne preglede. Zato želim da vas podsetim da se danas rak leči ako ga otkrijete rano i na vreme.
Posted by Mira Adanja-Polak on Tuesday, September 19, 2017
MI: Svim osobama ženskog pola posle 20-te godine života, preporučujemo da obavljaju samopreglede, da to rade jednom mesečno, između sedmog i desetog dana cilkusa. Skinuti se ispred ogledala, sa spuštenim rukama. Najpre posmatrati dojke, veličinu, oblik, promenu na koži, kolutićima, bradavici. Pogledati prevoj dojke, bočne strane, jednu i drugu. Ako nema nikakvih promena, onda preći na opipavanje grudi, koje treba obaviti lagano i pažljivo, kako u stojećem tako i u ležećem položaju.
Da li vam se žene obraćaju kasno?
MI: Da, to je ono što je nepovoljno za zemlju Srbiju, dve trećine žena u momentu javljanja već imaju lokalno uznapredovanu bolest.
Da li je moguće da žene ne dođu odmah?
MI: Da, to se dešava i to jako često. To je teško objasniti, trebalo bi sa svakom ženom pojedinačno obaviti razgovor, da li je to bežanje i strah od realnog, ne znam ali to je upravo razlog da žene izbegavaju redovne preglede i kontrole.
Koliko često treba odlaziti na preglede?
MI: Standard je jednom godišnje.
Da li je kod nas normalno da treba svi da idu na mamograf?
MI: Naravno da ne, mamografija kod nas je pouzdanih metoda ali ona se primenjuje tek posle 45 godine života, osim ako se klinički radi o visoko sumnjivim lezijama u dojkama.
Da li ćete uvek skinuti dojku ili ćete se opredeliti da je ostavite?
MI: Ne mora se raditi odstranjivanje dojke u celosti. I to je nešto što je u poslednje tri decenije dokazano. Ukoliko postoje indikacije i potreba da se odstrani dojka u celosti, onda se u istom mahu radi primarna rekonstrukcija, ugradnja implanta – stav koji je prihvaćen na Svetskom kongresu je da žena ne treba da napusti kliniku bez svoje ili ugrađene dojke. To je dosta velika trauma za svaku ženu, bez obzira na životnu dob, dojka je simbol i lepote i žene i materinstva. Uvek ta radikalna intervencija im ostavi traumu i često je porede sa amputacijom ekstremiteta. Eto razloga zašto treba razmišljati i zašto se treba boriti za rekonstrukciju da bi se žene bolje osećale, brže oporavljale, da bi bile sigurnije u sebe, da bi nosile manju traumu i strah kod povraćaja bolesti.
Koliko se čeka na operaciju na Institutu?
MI: U poslednje vreme nemamo listu čekanja i ne čeka se duže do par dana za hiruršku intervenciju.
Kada se nakon hirurške intervencije odstranjivanja dojke odlazi kući?
MI: U našoj ustanovi , jedan do dva ležanja. Kada se žene vrate svojoj porodici, oporavak je brži.
Gde smo mi u svetu?
MI: Držimo korak. Kada pricamo o dojci i tumorima, sve terapijske procedure, danas su u primeni i u ustanovi.
Koji su faktori rizika?
MI: Ima ih puno ali najčešči su, nerađanje, hormonalna terapija, druga oboljenja dojke- kancer u drugoj dojci, izloženost zračenju, kao i stres.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com