Nova naučna istraživanja ukazuju na to da postoje jasne razlike u mozgu čoveka sa sindromom hroničnog umora i mozgu „zdravog“ čoveka.
Naučnici sa Univerziteta Stanford izjavili su da njihovi nalazi mogu pomoći lekarima u dijagnozi sindroma hroničnog umora i rasvetliti kako se ovo stanje razvija. Osobe sa sindromom hroničnog umora često se pogrešno dijagnostikuju ili olako budu „označene“ kao hipohondri.
„Koristeći tri vrste tehnologije skeniranja mozga, utvrdili smo da slika mozga pacijenata sa sindromom hroničnog umora odstupa od slike zdravih ispitanika u najmanje tri različita elementa“, izjavio je glavni autor studije dr Mihael Zeineh, docent za radiologiju.
Sindrom hroničnog umora pogađa do 4 miliona ljudi samo u SAD, navodi Američki centar za kontrolu i prevenciju bolesti. Stanje koje dovodi do iscrpljujućeg i konstantnog umora šest meseci ili duže – teško je dijagnostikovati. Drugi simptomi sindroma hroničnog umora mogu da variraju i slični su simptomima često povezanim sa drugim zdravstvenim problemima.
„Sindrom hroničnog umora jedan je od najvećih naučnih i medicinskih izazova našeg vremena i savremenog načina života“, kaže viši autor studije dr Hoze Montoja, profesor zaraznih bolesti i tzv. geografske medicine na Stanford univerzitetu.
Simptomi sindroma hroničnog umora često uključuju ne samo ogroman umor već i bol u mišićima, glavobolju, netoleranciju na hranu, bol u grlu, proširenje limfnih čvorova, gastrointestinalne probleme, visok krvni pritisak i čest nepravilan rad srca, preosetljivost na svetlo, preosetljivost na buku…
Istraživanje
Montoja i njegov tim pratili su 200 ljudi sa sindromom hroničnog umora tokom nekoliko godina, nadajući se da će poboljšati dijagnostiku i lečenje. U cilju boljeg razumevanja stanja, istraživači su koristili tehnologiju MRI da bi uporedili mozak 15 pacijenata sa sindromom hroničnog umora i 14 osoba bez bilo kakvih sličnih simptoma.
„Ako ne razumete bolest, to je kao da bacate pikado sa povezom preko očiju“, rekao je Zeineh.
Istraživači su se pitali da li se na slici mozga može pojaviti nešto konkretno što razlikuje sliku pacijenta sa sindromom hroničnog umora i sliku mozga zdravih ljudi. Interesantno je da su na „slikama“ postojale razlike: pacijenti sa hroničnim umorom imali su manje ukupne bele mase (nervne traktate koji nose informaciju iz jednog dela mozga u drugi) nego ljudi koji nemaju sindrom hroničnog umora.
Smatra se da sindrom hroničnog umora podrazumeva hronične inflamacije, što može biti posledica neidentifikovane virusne infekcije. Pošto takva infekcija može ostaviti posledice na belu moždanu masu, ovaj nalaz nije iznenađenje, rekli su istraživači.
Koristeći napredne tehnike snimanja, autori studije su identifikovali određene abnormalnosti mozga kod pacijenata sa sindromom hroničnog umora. Ovaj poremećaj je pronađen u području mozga koji povezuje frontalne i temporalne režnjeve (pravi lučni fascikulus).
U rezultatima je postojala jaka veza između „veličine“ ove abnormalnosti i težine sindroma hroničnog umora, tvrde istraživači. Studija je takođe pokazala da su pacijenti sa sindromom hroničnog umora imali zadebljanja sive materije u dvema oblastima mozga.
Istraživači ističu da, uprkos snazi njihovih nalaza, rezultate treba potvrditi dodatnim istraživanjima jer je ova studija „početak koji ukazuje na to gde treba gledati“. Studija je nedavno objavljena u časopisu „Radiologija“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com