Nova analiza kliniฤkih izveลกtaja i postojeฤih istraลพivanja ukazuje na to da je „stres i posledica i uzrok gubitka vida“.
Nalazi govore da kliniฤari treba da se suzdrลพe od dodavanja nepotrebnog stresa svojim pacijentima i da bi smanjenje stresa moglo da pomogne vracฬanju vida.
Kada osoba izgubi vid, moลพe da doลพivi visok nivo mentalnog stresa u vidu briga i strepnji zbog situacije. Ponekad, u teลพim okolnostima, moลพe docฬi do depresije i socijalne izolacije.
Ali da li se dogaฤa i obrnuto? Da li stres zapravo moลพe dovesti do gubitka vida? Nova studija objavljena u ฤasopisu EPMA – zvaniฤnoj publikaciji Evropske asocijacije za prediktivnu, preventivnu i personalizovanu medicinu – pokazuje da je to moguฤe.
Novo istraลพivanje vodio je profesor Bernard Sabel, direktor Instituta za medicinsku psihologiju na Univerzitetu Magdeburg u Nemaฤkoj.
U svom radu, profesor Sabel i njegove kolege objaลกnjavaju da trajni stres, koji podiลพe nivo hormona kortizola, moลพe negativno uticati na vaskularni i simpatiฤki nervni sistem.
To zauzvrat utiฤe na mozak i oฤi, ลกto moลพe dovesti do stanja kao ลกto su glaukom i optiฤka neuropatija – ลกto na kraju rezultira potpunim gubitkom vida.
Stres uzrokuje i pogorลกava stanje oฤiju
Nakon analize stotina studija i kliniฤkih ispitivanja, profesor Sabel i njegove kolege zakljuฤuju da stres nije samo posledica gubitka vida, vecฬ da moลพe pogorลกati i stanje oฤiju.
Kako objaลกnjava, „postoje jasni dokazi o psihosomatskoj komponenti gubitka vida, jer je stres vaลพan uzrok – a ne samo posledica – progresivnog gubitka vida koji je rezultat bolesti poput glaukoma, optiฤke neuropatije, dijabetiฤke retinopatije i starosne povezanosti- makularna degeneracija.“
Neke studije razmotrene u novom istraลพivanju ฤak pokazuju da smanjenje stresa moลพe pomocฬi u vracฬanju vida. Autori takoฤe objaลกnjavaju da pacijenti ฤesto prenose svoje sumnje da im stres pogorลกava stanje oฤiju. Meฤutim, studije koje dokumentuju ovaj fenomen psihosomatskih efekata na zdravlje oka su nedovoljne.
„Lekari bi trebalo da ulivaju optimizam“. Takav psihosomatski pristup oftalmologiji, objaลกnjavaju profesor Sabel i njegov tim, ima razliฤite posledice za kliniฤku praksu.
„Kao prvo, strategije smanjenja stresa kao ลกto su meditacija, tehnike upravljanja stresom ili psiholoลกko savetovanje mogu posluลพiti za obnavljanje vida i poboljลกanje zdravlja oฤiju. Takve tehnike ne bi trebalo samo da nadopunjuju konvencionalnu medicine“, piลกu autori i dodaju dac ih treba koristiti i preventivno.
Kao drugo, lekari bi trebali da se potrude da kod svojih pacijenata uveลพbaju pozitivnost i optimizam, istovremeno im dajucฬi informacije na koje pacijenti imaju pravo, dodaju istraลพivaฤi.
Koautor studije, dr Moneb Faik, kliniฤki istraลพivaฤ sa „All India Institute of Medical Sciences“ u Nju Delhiju slaลพe se sa tim u potpunosti.
„Ponaลกanje i reฤi lekara mogu imati dalekoseลพne posledice za prognozu gubitka vida. Mnogi pacijenti kaลพu da im je prognoza loลกa i da bi trebali biti spremni da jednog dana oslepe. ฤak i kada se to ne dogodi, nastali strah i anksioznost su neuroloลกki i psiholoลกki dvostruki teret sa fizioloลกkim posledicama koje ฤesto pogorลกavaju stanje bolesti“, smatra dr Faik.
Autori priznaju da je potrebno viลกe kliniฤkih studija da bi se potvrdili njihovi nalazi i procenila efikasnost razliฤitih strategija za smanjenje stresa za usporavanje progresivnog gubitka vida i za poboljลกanje ลกansi za oporavak vida.
„Ovakva kliniฤka ispitivanja potrebna su da bi se stvorio ฤvrst temelj za polje psihosomatske oftalmologije“, kaลพu istraลพivaฤi.
(Medical News Today)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com