Nova analiza kliničkih izveštaja i postojećih istraživanja ukazuje na to da je „stres i posledica i uzrok gubitka vida“.
Nalazi govore da kliničari treba da se suzdrže od dodavanja nepotrebnog stresa svojim pacijentima i da bi smanjenje stresa moglo da pomogne vraćanju vida.
Kada osoba izgubi vid, može da doživi visok nivo mentalnog stresa u vidu briga i strepnji zbog situacije. Ponekad, u težim okolnostima, može doći do depresije i socijalne izolacije.
Ali da li se događa i obrnuto? Da li stres zapravo može dovesti do gubitka vida? Nova studija objavljena u časopisu EPMA – zvaničnoj publikaciji Evropske asocijacije za prediktivnu, preventivnu i personalizovanu medicinu – pokazuje da je to moguće.
Novo istraživanje vodio je profesor Bernard Sabel, direktor Instituta za medicinsku psihologiju na Univerzitetu Magdeburg u Nemačkoj.
U svom radu, profesor Sabel i njegove kolege objašnjavaju da trajni stres, koji podiže nivo hormona kortizola, može negativno uticati na vaskularni i simpatički nervni sistem.
To zauzvrat utiče na mozak i oči, što može dovesti do stanja kao što su glaukom i optička neuropatija – što na kraju rezultira potpunim gubitkom vida.
Stres uzrokuje i pogoršava stanje očiju
Nakon analize stotina studija i kliničkih ispitivanja, profesor Sabel i njegove kolege zaključuju da stres nije samo posledica gubitka vida, već da može pogoršati i stanje očiju.
Kako objašnjava, „postoje jasni dokazi o psihosomatskoj komponenti gubitka vida, jer je stres važan uzrok – a ne samo posledica – progresivnog gubitka vida koji je rezultat bolesti poput glaukoma, optičke neuropatije, dijabetičke retinopatije i starosne povezanosti- makularna degeneracija.“
Neke studije razmotrene u novom istraživanju čak pokazuju da smanjenje stresa može pomoći u vraćanju vida. Autori takođe objašnjavaju da pacijenti često prenose svoje sumnje da im stres pogoršava stanje očiju. Međutim, studije koje dokumentuju ovaj fenomen psihosomatskih efekata na zdravlje oka su nedovoljne.
„Lekari bi trebalo da ulivaju optimizam“. Takav psihosomatski pristup oftalmologiji, objašnjavaju profesor Sabel i njegov tim, ima različite posledice za kliničku praksu.
„Kao prvo, strategije smanjenja stresa kao što su meditacija, tehnike upravljanja stresom ili psihološko savetovanje mogu poslužiti za obnavljanje vida i poboljšanje zdravlja očiju. Takve tehnike ne bi trebalo samo da nadopunjuju konvencionalnu medicine“, pišu autori i dodaju dac ih treba koristiti i preventivno.
Kao drugo, lekari bi trebali da se potrude da kod svojih pacijenata uvežbaju pozitivnost i optimizam, istovremeno im dajući informacije na koje pacijenti imaju pravo, dodaju istraživači.
Koautor studije, dr Moneb Faik, klinički istraživač sa „All India Institute of Medical Sciences“ u Nju Delhiju slaže se sa tim u potpunosti.
„Ponašanje i reči lekara mogu imati dalekosežne posledice za prognozu gubitka vida. Mnogi pacijenti kažu da im je prognoza loša i da bi trebali biti spremni da jednog dana oslepe. Čak i kada se to ne dogodi, nastali strah i anksioznost su neurološki i psihološki dvostruki teret sa fiziološkim posledicama koje često pogoršavaju stanje bolesti“, smatra dr Faik.
Autori priznaju da je potrebno više kliničkih studija da bi se potvrdili njihovi nalazi i procenila efikasnost različitih strategija za smanjenje stresa za usporavanje progresivnog gubitka vida i za poboljšanje šansi za oporavak vida.
„Ovakva klinička ispitivanja potrebna su da bi se stvorio čvrst temelj za polje psihosomatske oftalmologije“, kažu istraživači.
(Medical News Today)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com