Kada model jedne fabrike postane toliko poznat da preraste značaj brenda znači da su svi, od dizajnera do inženjera, uspeli da proizvedu bestseler.
„Kija sportidž” to dokazuje još od kada se pojavila 1993, a prodata skoro četiri miliona komada učinila su da postane možda prepoznatljivija od ovog auto-giganta iz Južne Koreje.
Četvrta generacija popularnog automobila, projektovanog u Nemačkoj i za tržište Evrope proizvedenog u Slovačkoj, imala je premijeru na sajmu u Frankfurtu.
Ali tek kada smo ušli u ovaj SUV, na testu „Politike”, prepoznali smo pojedine adute koje su stručnjaci istakli kao prednost ovog automobila za sve namene.
Pored dizajna i promena u enterijeru, dobio je bolju upravljivost, sigurnost kod kočenja, precizniju i tečniju vožnju nego u prethodnoj generaciji.
Deluje više sportski i prefinjenije, kao iz klase premijum vozila, uz nove, napredne tehnologije i materijale visokog kvaliteta.
Njihovom upotrebom dobilo se mnogo: pojačana karoserija, nove sigurnosne mere, veća udobnost putnika, povećanje prostora i smanjenje buke, pa je razumljivo zašto „sportidž” model „drži” čak četvrtinu prodaje ove fabrike u svetu.
Novoj generaciji sportski izgled daju i rešetka motora u obliku „tigrovog nosa” i prednja svetla, koja podsećaju na „kockice leda”.
Svega 30 milimetara duže osovinsko rastojanje i 40 milimetara veća ukupna dužina vozila nije donela „mišićaviji” i stabilniji stav, već dizajnerski izvedeno „spuštanje” siluete čitavog automobila.
A da sve to nije uzaludno govore i brojke, jer je ovo i najaerodinamičniji „sportidž” do sada, sa koeficijentom otpora od 0,35 do 0,33 CD.
Putnički prostor je povećan, finalna obrada i materijali mekani na dodir, poput onih u nemačkim automobilima. Dobru i ugodnu poziciju za volanom mogu da pronađu svi i izvan težinskih gabarita, jer su sedišta dobro profilisana.
Instrument tabla je dobro postavljena i praktična, lako se rukuje sa njom, što ne važi i za navigaciju.
Povećanjem izolacije smanjili su buku i vibracije, smanjenjem mehaničkih trenja (teflonski premazi) poboljšana je i efikasnost, motor je tiši, mada ni onaj u prošloj, trećoj generaciji, nije bio preglasan.
Da li zbog automatskog menjača ili vremenskih uslova bitnije smanjenu potrošnju nismo ustanovili.
Od niza sistema za sigurnost, najmoderniji je AEB – sistem autonomnog kočenja u nuždi. Sistem koristi kameru i senzore, ugrađene u vozilo, kako bi detektovao potencijalni sudar s pešacima ili drugim vozilom i tako izbegao ili barem umanjio nesreću.
Pored svih agregata, nasleđenih iz treće generacije, izdvaja se turbo benzinac sa direktnim sagorevanjem: 1,6 litarski T-GDI sa 177 konja i obrtnim momentom od 265 Nm.
Tu je i standardni 1,6 litarski benzinac sa 132 konjske snage, kao i dizel-motori od 1,7 do 2 litra zapremine, sa 136 ili 185 konja. Sve to uz manuelni šestostepeni menjač ili automatski sedmostepeni, sa dvostrukim kvačilom (DTC).
Direktnije upravljanje i veća stabilnost su rezultat prednjeg i zadnjeg nezavisnog oslanjanja, uz niz modifikacija iz prethodne generacije. Kočnice su efikasne, pa vozilo „drži” pravac kod svih naglih i uzastopnih kočenja.
Iako smo vozili verziju sa automatskim menjačem, ni na jednom usponu, po auto-putu od Beograda do Niša, to se nije osetilo (nema zadrške i trzanja), jer je automatika radila pravovremeno i neosetno.
Cena je od oko 17.990 evra pa naviše, u zavisnosti od opreme, agregata i menjača.
Naša zamerka bi, pored cene, bila i preglednost koja nije baš perfektna za vožnju po gradu, što bi se očekivalo zbog visine i gabarita vozila.
Dobre strane, uz stepen luksuza i sigurnosti, dopunjava garancija od sedam godina, što nije zanemarljivo, jer ko odluči, može da proda auto dok je još u garantnom roku.
(Ištvan Dekanj, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com