Sve govori u prilog tome da će maksimalna brzina automobila u budućnosti – bez obzira na snagu motora – biti fabrički ograničena. Za sada se kao limit najčešće spominje brzina od 180 kilometara na sat.
U utorak je stigla vest da će „Reno“ i „Dačija“ na svojim budućim modelima fabrički ograničiti maksimalnu brzinu na 180 kilometara na sat, dok je „Volvo“ to najavio još prošle godine.
Zanimljivo je da „Reno“, u čijem je vlasništvu i „Dačija“, spominje i automatski sistem kontrole brzine pod nazivom Safety Coach, koji će prilagođavati ograničenje brzine prema lokalnim saobraćajnim propisima, uzimajući u obzir različite aspekte poput puta i vremenskih prilika, piše B92.
Sa druge strane, „Volvo“ će kupcima ponuditi i takozvani Care Key, koji će vlasniku omogućiti da – po želji – dodatno limitira maksimalnu brzinu. Na primer, ukoliko isti automobil samostalno voze i mlađi članovi porodice koji još nisu iskusni vozači, ograničenje brzine se može postaviti i niže od opštih 180 kilometara na sat.
„Reno“ i „Volvo“ naravno nisu izmislili fabričko ograničenje brzine, ali su njihove najave odjeknule u javnosti s obzirom na to da su lestvicu postavili prilično nisko.
Poređenja radi, nemački proizvođači premijum automobila već duže vreme fabrički ograničavaju brzinu većine svojih modela na 250 kilometara na sat, iako ta vozila imaju motore koji omogućavaju znatno veće brzine. Ipak, kod nekih od njih je moguće, po želji kupca i uz doplatne pakete, donekle podići ovaj limit.
Postavlja se pitanje zašto baš sada stižu ovakve najave, ali i zbog čega se proizvođači ranije nisu „dosetili“ toga?
Fabričko ograničenje brzine zaista ima smisla na „civilnim“ automobilima (koji nisu predviđeni za trkačku stazu). Jer vozaču bi trebalo da je važnije da je njegov četvorotočkaš startniji kako bi, recimo, bezbedno obavio preticanje, nego da može da juri 200 kilometara na sat.
Međutim, kako su automobili iz generacije u generaciju dobijali sve snažnije motore, proizvođači su iz marketinških razloga kao jednu od najvažnijih stavki isticali maksimalnu brzinu svojih novih modela.
A ta maksimalna brzina se iz decenije u deceniju povećavala, pa su pred kraj prošlog veka mnogi porodični automobili već dostizali 200 kilometara na sat, što je samo koju deceniju ranije bila brojka o kojoj je ogromna većina vozača mogla samo da sanja.
Onda je došao 21. vek i auto-kompanije su se fokusirale na bezbednost, ekologiju i automatizaciju vožnje. Podatak o maksimalnoj brzini nekog automobila više nije bio prioritet, a i zašto bi kada gotovo svaki savremeni model može da razvije više od 150 kilometara na sat, dok je u gotovo svim zemljama zakonsko ograničenje 130 ili manje.
Tako je „evolucija“ počela da se odvija u kontra smeru, pa auto-kompanije sve češće razmatraju opciju fabričkog ograničenja brzine.
Tome je doprineo još jedan faktor – masovnija pojava električnih automobila na tržištu.
Modeli na struju pri velikim brzinama troše ogromne količine električne energije, zbog čega se baterije brže prazne a, ionako nedovoljna, autonomija vožnje – skraćuje.
Zato su proizvođači „mejnstrim“ električnih automobila već počeli da fabrički limitiraju maksimalnu brzinu, a ograničenje ide i ispod 180 kilometara na sat, pa kod nekih modela na struju kazaljka brzinomera ne može da pređe 160 kilometara na sat.
Iako nam logika govori da nema mnogo smisla da automobil koji nije trkački ima mogućnost da se kreće mnogo brže od zakonskog ograničenja, vozači su i dalje podeljeni po tom pitanju.
Neki su nezadovoljni novim trendom fabričkog limitiranja brzine, doživljavajući to kao još jednu u nizu restrikcija koja im se nameće, penose mediji.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com