Iznad svega treba biti sposoban, da bismo sebe zaštitili (nema puno profesionalnih kategorija koje su plaćene samo za slušanje kao što su to sveštenici i psihoanalitičari), da prekinemo razgovor u pravom trenutku a da ne ostavimo utisak da nam je dosadno ili da smo umorni.
Prva stvar: ako pažljivo slušamo, svakako ćemo shvatiti kada govornik pravi pauze, makar bile male, da uzme dah ili da razdvoji različite teme – ovo je momenat da se ubacimo sa krajnjom odlučnošću.
Drugo: blagim glasom, ali malo višeg tona nego što je njegov, treba informisati logoreičnog da smo vrlo zainteresovani za ono što priča, ali i napomenuti da upravo sada nažalost imamo neodložne obaveze.
Treće i poslednje: odlučno ustanemo, smešeći se pri tom, pre nego što ovaj uspe da uzvrati i da nas zamoli da saslušamo samo još nešto, pa makar otrčali do kase i srdačno ponudili da platimo račun. I stvarno, možda treba platiti: pažnja našeg sagovornika će se preusmeriti i možda će i on staviti tačku na ovo mučenje.
Prirodno, postoji mogućnost da on predloži da Vas isprati donekle da bi završio svoju priču: i tu treba predvideti neki izlaz krenuvši u pravcu koji je nepovoljan za njega ili ubrzavši korak kako bismo obeshrabrili našeg sagovornika da ispriča svoju priču do kraja.
Pomalo je šteta to što slušanje sagovornika podrazumeva i uputstva za odbranu od gnjavatora: to je znak da vladaju usamljenost i loša komunikacija. Ali znati slušati je zaista jedna prefinjena, elegantna i socijalna osobina, makar kada se radi o inteligentnim razgovorima. Treba je negovati, bez bojazni da ćemo morati da ćutimo: štaviše, Vaše mišljenje će biti traženije, jer ste imali mogućnosti da čujete različite priče.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com