Njihove dužnosti, s obzirom na okolnosti, svedene su na minimum: treba telefonom da obaveste rođake i prijatelje, da pozovu lekara koji će utvrditi uzrok smrti, da kontaktiraju pogrebni zavod. Sve ono što bi, kao što je već rečeno, mogli da preuzmu na sebe kao prijatelji. Udovac, udovica i članovi porodice trebalo bi, prema tradiciji, da poštuju šest meseci žalosti (nikakvi izlasci u bioskop, pozorište, nikakve sedeljke i slavlja bilo koje vrste, crnina ili crna traka, nikakav nakit kad su žene u pitanju), nakon čega treba da usledi period od tri meseca polužalosti (muškarci i dalje nose crnu traku; dozvoljava se poneki izlazak).
Ako period žalosti pada u leto, bela boja može da zameni crnu što se odeće tiče, uz poneki detalj crne ili ljubičaste boje. U suštini, danas se ovakvi običaji slabo poštuju, naročito ako posao podrazumeva mnoštvo kontakata tokom jednog dana. Načini izražavanja žalosti postaju vrlo individualni, i praktikuju se uglavnom samo pred rođacima i bliskim prijateljima, a da to ne bude prokomentarisano kao cinizam i nepoštovanje.
Rođaci, u zavisnosti od toga koliko su bliski po srodstvu sa pokojnikom, izabraće isti način da iskažu sopstveni bol: na koji pak nisu obavezni.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com