Ponekad sa namerom da učinimo da se osobe za koje pretpostavimo da se po nacionalnosti, rasi, možda nekom fizičkom nedostatku ili nečem drugom mnogo razlikuju od nas osete prijatno, mi sami često upadamo u neprijatne situacije. Naročito kada se radi o načinu govora: u tim slučajevima često dolazi do gafova. Ali čovek dolazi u dilemu i po pitanju prijema, večera ili pozdrava.
U Sjedinjenim Američkim Državama postoji „politically correct“ (politički ispravan): to je neka vrsta internog bontona koji se koristi u novinama, na televiziji, u administraciji da se ne bi uvredile nacionalne manjine, hendikepirane osobe, osobe koje obavljaju fizičke poslove. Diskriminacija prema ovim kategorijama u svakom slučaju postoji, ali barem na nivou jezika se to ne dešava.
Nešto slično postoji i kod nas: nekada je bilo uobičajeno čuti izraze tipa „starac“, „slepac“, „crnja“, „đubretar“, „ludak“; danas ih zamenjuju eufemizmi kao npr. „starija osoba“, „slepi čovek“, „crnac“, „radnik gradske čistoće“, „duševno obolela osoba“ itd. Na svakome od nas je da procenimo pravi izraz koji će drugačije vrednovati reči i osobe.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com