Postoji više mitova na ovu temu: savršena tačnost sa kojom polaze i stižu vozovi u Velikoj Britaniji je klasičan primer za to. Ili ona priča o nemačkom filozofu Imaneulu Kantu: posle svojih predavanja na fakultetu vraćao bi se kući uvek u podne, tačno u minut, tako da su domaćice, videvši ga kako prolazi, u to vreme puštale testeninu u vodu. A na dan njegove smrti sve porodice u gradu su jele toplu pastu.
Ovi primeri, međutim, ilustruju ne toliko tačnost koliko dobar odgoj: engleski vozovi poštuju organizacione kriterijume, a Kant svoje navike. Biti tačan znači da se čovek može pouzdati u Vas i da nećete dopustiti da iko zbog Vas gubi svoje dragoceno vreme. Dakle, nešto između Kanta i engleskih vozova: s jedne strane to je navikavanje na fiksne termine (sa određenom fleksibilnošću i maštovitošću, mada će vreme za ručak, početak filma ili pozorišne predstave uvek biti isto), a s druge pokazuje efikasno organizovan duh.
Treba znati da li je moguće ući u neku određenu ulicu, kojim sredstvima javnog prevoza (i da li su slučajno u štrajku); treba se informisati o tome kakav je saobraćaj u određene sate; imati preciznu ideju o nekim prethodnim obavezama (ne treba uzeti na sebe previše poslova uzastopce u jednom kratkom vremenskom roku, a koji su međusobno udaljeni) i o tome koliko vremena zahtevaju.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com