Pored vremena kada zovemo, postoji još niz ljubaznih postupaka koje uvek treba imati na umu. Ako smo u tuđoj kući i treba nekoga da pozovemo telefonom, nakon što smo zatražili dozvolu od domaćice, treba da se trudimo da budemo što kraći, da izbegavamo međugradske pozive, da budemo više nego diskretni.
Ako vi telefonirate: pozdravite i odmah recite svoje ime i prezime: nemojte nikad početi razgovor sa „Halo, ko je to?“, niti pak sa „Je li to stan Petrović?“ Ako nemate mnogo vremena za razgovor, to odmah ljubazno stavite do znanja vašem sagovorniku, koji je možda baš tada raspoložen za ćaskanje.
U slučaju da imate dvojnika, najbolje je preventivno usaglasite najverovatnije i najpovoljnije vreme i za vas i njega, i da zahtevate posebnu liniju čim vam se potrebe budu preklapale. Time ćete izbeći dugu i neprijatnu polemiku.
Telefonski razgovori iz kabine treba uvek da budu kratki, naročito ako primetite da neko napolju čeka. Sledstveno, nećete insistirati da obavite sve moguće razgovore baš u tom trenutku i baš u toj kabini: dva su sasvim dovoljna, ako damo znak osobi koja čeka da je taj poziv sigurno poslednji.
Vrlo je nepristojno da se kod povezanih linija (recimo u firmi), sekretarica ubaci u nečiji razgovor: morala bi da ima stvarno dobar razlog. Danas postoji telefoni koji vam daju signal da imate poziv na čekanju. Isto tako, nije lepo da se umesto vas javi sekretarica ili neko drugi, i kaže: „Evo, daću vam gospodina Brkića!“
Ako vam u razgovor upadaju mališani osobe sa kojom pričate ili je zadržava kućna pomoćnica strankinja, obraćajte se vašem sagovorniku sa mnogo strpljenja, polako izgovarajući reči i ne gubeći smirenje, ali potom se ipak potrudite da ponovo pozovete.
Nemojte se brinuti za vreme trajanja međugradskog razgovora ako su vas pozvali. Na sagovorniku je da misli o tome, i da najavi kraj razgovora kada mu bude odgovaralo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com