Šta je to bonton? Odgovor je suvišan: to su pravila lepog ponašanja u različitim situacijama svakodnevnog života. Ali čemu služi? Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan kao što izgleda. Iako je očigledno da se treba ponašati na kulturan način, principi koji nas na to inspirišu vremenom se menjaju.
Prva knjiga napisana na ovu temu, autora monsinjor Delakaza, naučnika i crkvenog velikodostojnika iz 16. veka, imala je za zadatak da razgraniči različite društvene slojeve: oni u vrhu su morali da poštuju pravila lepog ponašanja, a ista ta pravila su osuđivala „prost narod“ da ostane takav.
S vremenom se menjaju i sami propisi. U antičkom Rimu, na primer, običaj da se jede ispružen na niskim divanima bio je maksimum finoće. S padom Rimskog carstva takozvani „varvari“ uveli su običaj obedovanja za stolom, kao što se čini i dan-danas: a to što su se njihovi ručkovi pretvarali u odvratno ždranje uz punu angažovanost ruku, kao što smo videli u stripovima o Asteriksu i Obeliksu, to je druga priča, ali su bez sumnje uneli primesu civilizovanosti.
U 16. veku, uprkos činjenici da su italijanski dvorovi predstavljali avangardu po običajima i lepim manirima, monsinjor Delakaza morao je da opominje svoje čitaoce – plemiće (pošto narod nije umeo da čita!) da ne obavljaju nuždu uza zid (i to unutrašnji!) svoje sopstvene ili tuđe kuće, niti da čačkaju zube za stolom nožem za rad ili odbranu od neprijatelja…
Nemojte misliti da su lepi maniri uvek bili prihvatani sa radošću. Setimo se na primer upotrebe viljuške: prvi su je koristili Tartari (stanovnici današnje Ukrajine i centralne i južne Rusije, tadašnji tzv. „varvari“) još pre 1000. godine; tada otprilike stiže u Veneciju, a odatle na sve italijanske dvorove. 1500. godine prihvataju je na pariskom dvoru, a tek u 18. veku u Nemačkoj. Ali od samog pojavljivanja viljuške nije se štedelo na osudi i ironiji: nazivana je đavolskim instrumentom, ženskim priborom, smatrana je znakom dekadencije i tome slično.
Ova tema ne prestaje da izaziva interesovanje, i mnogo je knjiga već napisano o tome kako postati „savršen čovek“: dobar vitez, dobar hrišćanin, dobar vladalac…. vrli i celoviti ljudi, koherentni u mišljenju i ponašanju. Naš cilj je mnogo skromniji: da se osetite prijatno u društvu, da Vaši maniri, Vaše ponašanje budu primećeni kao kulturni, elegantni, sa stilom, i da ne uznemiruju ili sablažnjavaju druge. Živeti sa drugima bez međusobnog uznemiravanja. A to je ono što se traži i dan-danas: niko od nas ne zna TAČNO šta to znači biti „savršen“, ali svako ima bar neku ideju o tome kako se treba ponašati u različitim prilikama.
Nekada, kao i danas, lepi maniri služe da čovek bude lepo prihvaćen, a ne da se sam isključi iz društva, da ostvari zajednicu sa drugima a da ipak zadrži odgovarajuću distancu. I da pri tom obraćamo pažnju da ono novo i lepo što se pojavilo u poslednja četiri stoleća, kao na primer uvažavanje životinja, međuljudski odnosi vezani za nove tehnologije i manje stereotipan odnos između muškarca i žene – povoljniji po žene različitih godina.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com