Do pre tridesetak godina na veridbu je gledano kao na zvaničnu stvar, neku vrstu uvoda u brak. Svi bi dolazili u kontakt preko dvoje mladih; dve porodice bi se i zvanično upoznale; verenik bi diskutovao sa mladinim ocem o ekonomskim pitanjima, o garanciji za neopterećen brak, o eventualnim dugovima (ako bi bilo problema, očevi bi se videli u četiri oka). Mladi bi razmenili vereničke poklone, a zvanična večera i slavlje bi obeležili zavet.
„Ne preporučuje se produžavanje vereničkog perioda: svi postanu pomalo tankih nerava, mlada propada, mladoženja postaje nemiran, majkama je na čelu ispisana sumnja i sve veća uznemirenost. Veridba ne bi trebalo da traje duže od šest meseci, nakon jednog razumnog perioda upoznavanja.“
On bi poklanjao prsten sa dragim kamenjem (rubin izražava odanost i poštovanje, smaragd nadu, brilijant je obećanje da će večno biti zajedno; izbegavajte bisere – prema tradiciji, oni donose suze). Ona bi sa svoje strane uzvraćala poklonima kao što su kutija za cigarete, dragulji ili zlatni časovnik, budilnik za put.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com