Prema stručnjacima, čak i najbolji i najbrižniji roditelji ponekad prave neke (ili sve ove) greške, često bez da su toga uopšte svesni.
1. Vikanje
Svaki roditelj ponekad vikne na dete, ali kad postane uobičajeni obrazac ponašanja, vikanje može imati negativni emotivni učinak i na dete ostaviti trajne posledice.
– U idealnom utopijskom svetu niko nikad ne bi podizao glas na dete, ali to u svakodnevnom životu skoro nije ni moguće – kaže autorka knjige Daughter Detox: Recovering from a Unloving Mother, Peg Stri. Ipak, dodaje Stri, velika je razlika između vikanja u nekom trenutku (nakon čega je poželjno reći ‘Žao mi je što sam vikao’, ‘Porazgovarajmo o tome’ i sl.) i trajnog bombardovanja deteta vikom, pod parolom disciplinovanja…
– Vikanje ima smisla u nekim situacijama, na primer kad dete radi nešto opasno ili štetno i morate mu brzo privući pažnju, ali osim toga, istraživanja pokazuju da nije efikasan način navođenja dece da promene svoja ponašanja – objašnjava Stri, a istraživanja su pokazala i da deci narušava samopoštovanje i podstiče kod njih razvoj agresivnih ponašanja.
Zato socijalna radnica i autorka Karla Naumburg savetuje da kad osetite potrebu za vikanjem, napravite bukvalno bilo šta drugo, što god je potrebno da se smirite i rešite se napetosti, da možete ponovo deci strpljivo objašnjavati stvari, bez podizanja glasa.
2. Upoređivanje braće i sestara
Roditelji s više dece znaju koliko im se deca od najranije dobi međusobno razlikuju, ali takvo uspoređivanje pred njima, čak i kad je naizgled beznačajno, deci može naštetiti.
– Potrudite se da ih ne upoređujete naglas – kaže Stri i dodaje da je to toliko uobičajeno ponašanje da u ima i svoj termin u psihologiji; roditeljski diferencijalni tretman.
Istraživanje koje je proučavalo akademski uspeh prvorođene i drugorođene dece da bi se utvrdilo koliko su braća i sestre sposobni u odnosu jedno na drugo otkrilo je da su na ocene tinejdžera uticala uverenja njihovih roditelja o tome ko je od njih pametniji, iako se ta ista roditeljska uverenja nisu uopšte bazirala na njihovim dotadašnjim ocenama.
3. Etiketiranje
Isto kao i upoređivanje i etiketiranje dece može biti štetno za njihov razvoj jer deca preuzimaju ‘etikete’ koje su im roditelji dodelili, a kasnije ih može biti jako teško odbaciti. Čak i naizgled pozitivne etikete mogu biti problematične, upozoravaju stručnjaci.
– Kad detetu kažemo da je pametno ili da je sportski tip, ono između ostalog čuje da je ‘to što je rođen pametan jedini razlog zbog kojeg dobro prolazi na testovima’ ili da je ‘dao gol na utakmici samo zato što što ima takve fizičke predispozicije’ – objasnila je za portal Huff Post vaspitač za roditelje i autorka Ejmi MekKridi.
Takvo će dete, dodaje, odrastati zbunjeno i obeshrabreno, preispitujući sopstvene sposobnosti. Ona savetuje da umesto etiketiranja pokušajte detetu dati opisnu pohvalu tipa ‘Videla sam da si bratu pomogao da napiše domaći zadatak, to pokazuje odgovornost’ ili ‘Vidim koliko se trudiš, ponosna sam na tebe…’
4. Nepričanje o emocijama
Jedan od najvažnijih poslova roditelja je da pomogne deci da razviju emocionalnu inteligenciju, učeći ih da prepoznaju svoja osećanja i imenuju ih, ali dete to ne može ako od roditelja dobija poruku da ne bi ni trebalo da ima neke osećanja – ili pak da su i sama osećanja ‘loša’.
– Reći detetu npr. da je beba jer plače okrutno je i podstaći ga da umanji svoja osećanja i da se udalji od drugih – rekla je Stri. Umesto toga, podsetite sebe i dete da su sva osećanja ‘ispravna’ i pokažite mu kako da sam s njima upravlja.
Ako ste uznemireni jer ste u prodavnici nešto zaboravili, podelite to: ‘Ljuta sam, zaboravila sam da kupim mleko’. Kad to kažete, možete pokazati i kako se vi s tim nosite, na primer: ‘Duboko ću udahnuti da se smirim, to mi često pomaže’, savetuje Child Mind Institute.
– Prođite sa svojim detetom kroz sve korake razumevanja sopstvenih osećanja i pomozite mu da otvoreno o njima govori – kaže StrI.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com