Kada dete počne da ide u vrtić ili da na neki drugi način češće stupa u kontakt sa svojim vršnjacima, nije nikakva retkost da pokaže izvesnu dozu sebičluka kada se radi o deljenju svojih igračaka s drugima. Ovo je naročito česta pojava ako dete ni kod kuće nikada nije ni sa kim delilo igračke – jedinče je ili ima brata ili sestru koji su toliko stariji da se ne zanimaju za istu vrstu igračaka. Šta uraditi u takvoj situaciji? Kako dete naučiti velikodušnosti?
Ono što neki roditelji pokušavaju jeste da dete prisile da podeli igračke s drugima – da mu jednostavno uzmu igračku i daju je drugom detetu. Ovo je loša ideja, jer se tako kod deteta izaziva osećaj straha i nesigurnosti – zašto mu mama i tata uzimaju igračku? Dete će se samo bojati da će mu igračka biti oteta, pa će još manje želeti da je s nekim deli.
Još jedan pokušaj roditelja jeste da dete nazovu cicijom, ali i to ima slab efekat. Dete to najčešće ne shvati kao pokudu – samo prihvati da je ono cicija i tako se i ponaša.
Ono što sva deca vole jesu pohvale. Zato je dobra ideja pohvaliti ga kad samo podeli svoju igračku s drugim detetom (a to će se pre ili kasnije sigurno desiti). Isto tako, korisno je skrenuti mu pažnju na to koliko uživa kad se igra s tuđom igračkom i navesti ga na razmišljanje o tome da je najlepše kad svi dele igračke, jer tada ima najviše različitih igračaka – i to za svakog.
Kada se ide u goste kod ljudi koji i sami imaju dete, vršnjaka vašeg mališana, dobro je ne poneti omiljenu igračku vašeg deteta, kao ni neku drugu igračku čiji bi gubitak ili oštećenje (a to se uvek može desiti) ražalostili ili naljutili vaše dete. Isto tako, nije dobro ni predlagati detetu da svoju omiljenu igračku deli s nekim. Zgodno je da dete ima bar neku igračku koja će biti „samo njegova“ i koju nikada i ni sa kim neće deliti, izuzev ako samo to ne poželi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com