Svaki treći pedijatar koji je učestvovao u anketi sprovedenoj pod pokroviteljstvom Udruženja pedijatara Srbije sreo je pacijenta koji je doživeo seksualno nasilje. Autorka ove ankete dr Jelisaveta Sanja Rolović, klinički psiholog i psihoterapeut, koja je supervizor bračne i porodične terapije na Akermanovom institutu za porodicu u Njujorku, ovih dana sprovodi obuku stručnjaka Srbije kako bi im pomogla da što uspešnije prepoznaju i da adekvatno reaguju u slučaju seksualnog zlostavljanja dece.
„Projekat je započet uz podršku Unicefa i Društva za dečju i adolescentnu psihijatriju Srbije. U prvoj fazi projekta kroz obuku je prošlo više od sto pedijatara, lekara urgentne medicine, medicinskih sestara, psihologa, socijalnih radnika, pedagoga i nastavnika, jer su upravo oni, pored roditelja, najčešće u kontaktu s decom”, objašnjava naša sagovornica.
Dr Sanja Rolović ukazuje da podaci izvedeni iz prve nacionalne studije o društvenom odgovoru na seksualno zlostavljanje Incest trauma centra iz Beograda govore da, u proseku, u svakom odeljenju sedi četvoro đaka koja su doživeli neki vid seksualnog nasilja – od dodira, preko opscenih telefonskih razgovora, izlaganja pornografskim sadržajima, pa sve do seksualnog odnosa. Podaci izvedeni iz Balkanske epidemiološke studije koja je sprovedena 2013. godine govore da je 12 odsto devojčica i osam procenata dečaka doživelo neku formu seksualnog zlostavljanja.
– Najrasprostranjenija predrasuda o seksualnom nasilju koja je zajednička i stručnjacima i laicima jeste da se to ne dešava toliko često, odnosno da se nasilje dešava u siromašnim, alkoholičarskim, romskim ili porodicama koje su ogrezle u socijalnu patologiju. Nažalost, seksualno zlostavljanje dece nije retka pojava i događa se u svim društvenim slojevima. Druga predrasuda jeste da zlostavljanje čini nepoznata osoba. Međutim, realnost je da decu u najvećem broju slučajeva zlostavlja osoba koja je detetu bliska i u koju dete ima poverenja. U dve trećine prijavljenih slučajeva počinilac je bio član porodice. Treća predrasuda jeste da pokretanje razgovora sa detetom o seksualnom zlostavljanju samo pogoršava situaciju. Naime, i među stručnjacima i među laicima dominira uverenje „Nije moje da se mešam”. Ali, činjenica je da je nemoguće ostati moralno neutralan u ovom sukobu. Ako prećutite, vi se stavljate na stranu nasilnika koji očekuje da ćutite, kao što očekuje da dete ćuti – upozorava naša sagovornica.
A na pitanje – zašto deca, u najvećem broju slučajeva, ne govore o tome da su seksualno zlostavljana, dr Sanja Rolović kaže:
„Ne možemo očekivati od deteta da otvoreno govori o tome. Ono se plaši da mu niko neće verovati, a ako je zlostavljač neko ko je blizak detetu ili porodici, ono brine da će dovesti u nevolju tu osobu ukoliko progovori. Pored toga, deca veruju da su sama odgovorna za to što im se dešava odnosno da je zlostavljanje njihova krivica i strepe da će biti kažnjena ako o tome progovore. Veoma mala deca nemaju razvijen rečnik kojim bi verno prenela šta se dešavalo i ne razumeju da su aktivnosti koje su nad njima izvršene nasilne, posebno ako je zlostavljač sve predstavljao kao igru. Neka deca se plaše zato što im zlostavljač preti da će fizički povrediti njega ili sestru, brata, majku. Ali, deca pre svega ćute zato što ih niko ne pita. Zbog toga je veoma važno da lekar ili nastavnik dete pitaju šta se dešava ako primete promene u njegovom ponašanju”, objašnjava dr Rolović.
Iskustvo govori da se seksualno nasilje najčešće otkriva tako što neko blizak primeti promene u ponašanju mališana. Deca koja su doživela nasilje postaju agresivnija ili izolovanija, njihovo ponašanje postaje seksualizovano i neprimereno uzrastu i ona često menjaju raspoloženje prema osobama koje su im bliske. Primera radi, dete koje je volelo dedu odjednom odbija da mu sedi u krilu.
– Ako dete ipak odluči da poveri svoju tajnu, saopštiće je nekome sa kim se oseća sigurno i onome za koga procenjuje da će mu poverovati – to može biti majka, a može i omiljeni nastavnik. Razlog zbog kojeg mi sprovodimo obuku stručnjaka koji su u kontaktu sa decom jeste da im približimo kako da reaguju kada im dete nagovesti ili prijavi nasilje. Jer, kada se tajna otkrije, više ništa neće biti isto u životu te porodice. Ceo državni aparat ulazi u porodicu – od policije, preko socijalne zaštite i pravosuđa i veliki je izazov zaštititi dete kada se to dogodi – zaključuje dr Jelisaveta Rolović.
(Katarina Đorđević, Politika)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com