Prenosimo vam tekst iz jula 2009. godine.
Da li se od tada nešto promenilo?
Da li je jezik tinejdžera (misli se na većinu, naravno) postao razumljiviji, smisleniji, bogatiji?
Da li je i sama komunikacija ostvarljiva? Da podsetimo, osnovna funkcija jezika upravo je komunikativna funkcija.
Da li se najprostije informacije mogu tačno preneti?
„Odoh nešto da hasam, a ti čekiraj mejl”, rečenica je kojom prosečan petnaestogodišnjak, u svakodnevnoj komunikaciji, obaveštava svog vršnjaka da ide da jede, a da on, za to vreme, proveri elektronsku poštu.
Čak 13,3 odsto učenika od petog do osmog razreda sastave iz srpskog jezika piše koristeći uporedo i izraze na engleskom jeziku, pokazalo je istraživanje koje je sprovela mr Jelena Stevanović sa Instituta za pedagoška istraživanja.
Veliki broj osnovaca svoje radove završava na engleskom jeziku navodeći na kraju The end ili potpisujući se sa by (što bi u slobodnom prevodu značilo od autora) pa ime i prezime. Jedna trećina učenika osmog razreda nazive meseci u godini i dana u nedelji piše velikim slovom, što je takođe preuzeto iz engleskog jezika.
Još više iznenađuje podatak da gotovo jedna trećina osnovaca (27 odsto) u pismenim radovima koristi simbole preuzete sa računara i mobilnog telefona, pa umesto slova a koriste znak za Internet (@) a kako bi što jednostavnije izrazili svoja osećanja navode znak za „smajlija“ (smeška). Mobilni telefon ima 98 odsto srednjoškolaca, a većina njih pošalje 10 SMS poruka dnevno, dok neki od njih ponekad za računarom provedu i po 15 sati dnevno.
– Mladi ljudi su zahvaljujući kompjuteru i mobilnom telefonu upućeni na engleski jezik, pa tako potiskuju naš. Slično je i u svetu, gde iz dana u dan nestaje po jedan jezik. Situacija je alarmantna jer petnaestogodišnjak u svakodnevnoj komunikaciji koristi prosečno 100 reči, a, prema razvojnim standardima, dete predškolskog uzrasta bi trebalo da ima u svom rečniku oko 2.000 reči – objašnjava mr Stevanović.
Iskustvo naše sagovornice ukazuje da savremeni oblici prenošenja informacija, kao što su mobilni telefon i Internet, utiču na krizu čitanja i komunikacije jer mladi veoma retko koriste papir i olovku.
– SMS poruke koje tinejdžeri upućuju jedni drugima ne sadrže znakove interpunkcije niti velika slova. Kada sam jednog osnovca kritikovala zbog toga on je rekao: „Pa, i ovako smo se odlično razumeli.” Oni bi trebalo da shvate da njihov jezik u svakoj situaciji mora da bude prilagođen – priča Jelena Stevanović.
Prema njenom mišljenju, tehnološka dostignuća bi trebalo iskoristiti kako bi se književna dela na neki način učinila zanimljivijim deci, ali ne da oni odgledaju ekranizovanu verziju određene knjige i da smatraju da su „završili“ sa lektirom. Možda će pojava elektronskih čitača za knjige podsticajno uticati na razvijanje čitalačkih navika mladih ljudi, ali, kako kaže, to ne bi trebalo da bude jedini vid upoznavanja sa književnošću.
Činjenica je, prema mišljenju naše sagovornice, da roditelji ličnim primerom ne podstiču decu da čitaju. Oko 60 odsto roditelja govori deci da cene knjige ali nikada ne čitaju, dok 20 odsto ne čita niti smatra da su knjige vredne, ukazuje istraživanje koje je prošle godine sproveo Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
– Čula sam kako učenik sedmog razreda pita majku šta misli o knjizi „Pop Ćira i pop Spira“, a ona mu odgovara da je to glupost o dvojici popova iz devetnaestog veka i da nema potrebe da se on time bavi. Takvo ponašanje je nedopustivo – kaže Jelena Stevanović. Deca bi, po njenim rečima, trebalo od malih nogu da se navikavaju na knjige, bajke, basne i uspavanku i da se uvedu u svet jezičke kulture.
I dr Ivan Ivić, profesor Filozofskog fakulteta u penziji, kaže da decu ne bi trebalo kriviti za loše navike jer kod nas ne čitaju ni deca ni odrasli. Mladi, kao ni njihovi roditelji, ne idu u biblioteku, ne kupuju knjige za kuću, a u mnogim gradovima u Srbiji nema ni jedne knjižare.
– Postoji veliki problem u našem društvu jer je PISA istraživanje ukazalo da čak polovina testiranih đaka iz Srbije nema sposobnost za čitanje jer nemaju gotovo nikakvu mogućnost za razumevanje napisanih tekstova. Za takvu situaciju mogu da okrivim loš princip rada u školama u kojima se insistira na učenju napamet i prostom reprodukovanju napisanih tekstova – objašnjava Ivan Ivić.
Prema njegovim rečima moderne tehnologije imaju mnoga pozitivna dejstva kao što su brz prenos informacija i bolja razonoda, ali to su, naglašava nam sagovornik, intelektualno lenji mediji koji nude „sažvakane“ informacije.
– Novi mediji utiču na stvaranje novog tipa ljudi koji malo misle i imaju malu mogućnost sopstvenog izbora. Takođe, zahvaljujući probranim informacijama koje su im servirane u modernim medijima mladi ljudi su podložni manipulaciji. Knjigu u biblioteci možemo sami da izaberemo iz razdoblja iz kojeg hoćemo, a ne mora neko da nam je preporuči – smatra Ivan Ivić.
Prema njegovim rečima, svojevrsni SMS jezik već postoji i pogodan je za brz prenos informacija, ali ne može nam pomoći da u potpunosti prenesmo naše složenije misli.
(Jelena Popadić, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com