Najpoznatiji ruski psiholog Mihail Lobkovski govorio je o količini zaštite koju roditelji pružaju deci, ali i o načinu na koji to utiče na njih.
Svestan toga da su se ‘vremena promenila’ i da danas nije svejedno nikom da pusti dete samo napolje, Mihail se osvrnuo i na to kako je to bilo ranije, ali i do kojih godina je normalno da stalno kontrolišemo dete.
„Mnogi roditelji postavljaju sebi pitanje – kada se učeniku može verovati da će sam doći do škole? Kada dete možemo ostaviti samo u kući? Znate kako, sad verovatno ne bih pustio dete da ide nigde samo. Jer kada sam rođen, davne 1961. godine, život na selu je bio bezbedan. Trebalo je samo da se plašimo pijanih muškaraca, njih je trebalo da izbegavamo. Sada je sve potpuno drugačije: deca mogu da se nađu u opasnosti. Ako je potpuno nemoguće da pratite dete u školu, onda barem ne treba da ignorišete moderne sprave koje su izmišljene za njihovu bezbednost. One omogućavaju da pratite lokaciju deteta i da možete da čujete šta se okolo dešava“, započeo je svoju priču psiholog.
Međutim, ni stalna kontrola nije najbolja metoda vaspitanja deteta, na šta je i upozorio psiholog.
„Ali, ako roditelji stalno kontrolišu dete, posebno ako je starije od 10 godina, to takođe nije zdravo. To se zove hiperzaštita. Na primer kada mama gleda kroz prozor da se njen sin od 12 godina ne pomeri metar dalje od ulaznih vrata ili kada tata ne dozvoljava ćerki da od 15 godina da prošeta uveče sa drugaricama. Takva deca dolaze u teške situacije jer ne umeju sami da donesu odluke! A dete kom je majka verovala i pustila ga, znaće šta da radi u ovom ili onom slučaju“, rekao je psiholog, a onda dao sjajne praktične savete:
„Ako vidite da dete dobro poznaje put do škole, da je pažljivo na semaforu i da ne ‘broji vrane’, možete mu ponuditi da samostalno savlada ovaj put, dok ga vi posmatrate sa udaljenosti od 50 metara. Ipak, svaki roditelj odlučuje za sebe. Takođe, ako ste sigurni da vaše desetogodišnje dete (nikako mlađe) neće otići strancu da pomogne da ‘spasi mače’ i da neće ući u auto prve osobe koju sretne, na sopstvenu odgovornost i rizik, možete pokušati da ga pošaljete u školu samog. Jer, naravno, pre ili kasnije će to morati da se uradi.“
Ono što je takođe bitno i na šta je ukazao čuveni ruski psiholog jeste smirenost roditelja, ali to se ne postiže lako.
„Smirenost roditelja nije u tome što uvek znaju gde je dete, već u tome što su sigurni da u kakvoj god situaciji da se nađe, ono zna šta treba da radi. Generalno, deca treba da nauče da mu verujete. Kada dete oseti da mu se veruje, to mu povećava samopouzdanje. Njegov mozak radi drugačije, jer razume: ako se nešto desi, roditelji nisu tu i moraće sam da donese odluku. A ovo je veoma važna tačka“, zaključio je Lobkovski, a prenosi Yumama.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com