Nijedan roditelj neće biti oduševljen kad uhvati svoje dete u laži ili od nekog čuje da je ono slagalo. Međutim, nisu u svim uzrastima shvatanje i rezonovanje deteta isti, pa bi problemu učenja deteta da ne laže trebalo pristupiti shodno njegovim godinama.
Postoje i neka opšta pravila, kao što je ono da deca dobrim delom uče po modelu, to jest imitiraju prvo roditelje, a zatim i druge osobe koje su im bitne. Tako, ako roditelj laže i dete tome prisustvuje (tu spadaju i one situacije kada roditelj traži od deteta da se javi na telefon i kaže da mama ili tata nisu tu, ili kada roditelj nekome kaže jedno, a kada ta osoba ode, priča nešto sasvim drugo), teško će biti ubediti ga da ono uvek treba da govori istinu. Logika „Pusti ti mamu/tatu, oni su drugo“ nije imala efekta na vas, pa neće imati efekta ni na vaše dete.
Deca između treće i pete godine (godine su date okvirno, neće svako dete sazrevati i shvatati neke pojmove i principe istom brzinom; pored toga deca umeju da se međusobno prilično razlikuju, pa mi dajemo samo predloge, dok je na vama da procenite koliko ih je moguće primeniti kad se o vašem detetu radi) uglavnom i ne razumeju razliku između istine i laži, pa je beskorisno ljutiti se na njih, govoriti im povišenim glasom ili ih grditi zbog laži. U tom uzrastu deteta, umesto: „Jesi li ti prosula mleko?“, korisnije je samo konstatovati da je mleko prosuto i ukazati detetu na to šta se u takvoj situaciji radi (uzme se papirni ubrus ili krpa i obriše prosuto). Kad dete ovog uzrasta preteruje u onome što priča („Ja mogu da nosim tri tone!“), to govori o njegovoj mašti, ne o želji da iskrivi istinu. Ako mu kažete nešto kao: „Voleo bi da to možeš, zar ne?“, istovremeno pokazujete prihvatanje dečje želje kao nečeg pozitivnog i blago mu ukazujete na razliku između stvarnosti i izmaštanog.
Između šeste i desete godine mnoga deca su pravi genijalci kada se radi o poricanju. U tom uzrastu deca lažu jer žele da budete zadovoljni njima, ili da izbegnu neku obavezu, ili da izbegnu kaznu. Takođe, nekad lažu da bi dobila ono što žele (recimo, da biste im dozvolili da se igraju na kompjuteru) ili da bi pridobila prijatelje. Kontraproduktivno je nazvati dete lažovom, ali bi mu svakako trebalo staviti do znanja da nećete tolerisati neiskrenost. Tražite da vam kaže istinu i objasnite mu da će i dalje snositi posledice zbog greške koju je napravilo, ali nećete vikati na njega niti se ljutiti, bićete ponosni jer vam je reklo istinu. Objasnite mu da svi (uključujući i vas same) prave greške, i da ćete ga i dalje voleti čak i ako jeste razbilo vazu koju vam je vaša majka poklonila. Ako laže o nečemu rutinskom – na primer, nije uradilo domaći iz matematike – što nije nikog povredilo niti bilo koga dovelo u opasnost, biće dovoljno da ga pogledate s neodobravanjem i podsetite ga da očekujete iskrenost: „U redu, znaš da je važno izvršavati obaveze na vreme, hajde da sad zajedno pogledamo taj domaći“.
Sutra pročitajte kako se poneti kada deca između jedanaeste i četrnaeste godine lažu, kao i još malo uopštenih predloga.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com