Bolno je iskustvo kada rodite dete koje je u startu na neki način bolesno, bilo da je to nešto smesta vidljivo ili da je reč o nekoj drugoj bolesti. I nije nimalo lako kada gledate kako druga deca lepo napreduju, a vaš mališan zaostaje za njima. A još je i gore kada vas na neki način optuže da ste vi za to krivi.
Obično počne manje-više bezazleno. Vi ste dobili dete (ako je i bolešljivo ili ima neki urođeni poremećaj, volite ga i ponosni ste na njega – dete je dete), nekoliko vaših prijateljica su takođe postale majke. I međusobno se posećujete, naravno, svaka vodi svog mališana ili curicu sa sobom. Prilikom svake posete vidite neke nove stvari koje su njihova deca u međuvremenu naučila da rade, baš kao što je i vaše dete naučilo ponešto, makar i ne toliko koliko zdravi mališani. Zadivljujuće je, zaista, posmatrati ih kako rastu i kojom brzinom uče – pravo čudo. Naravno, što iz pristojnosti, što zbog toga što se zaista divite i što vam je milo što su im deca tako zdrava i što tako lepo napreduju, pohvalićete i prokomentarisati njihove uspehe. Ponosne mame bi trebalo da se zahvale, i uglavnom to i učine – ali se neretko ne zaustave samo na tome.
Mnogo je, i previše, onih koji će ne samo potvrditi vaš komentar o uspehu svog deteta već će i prokomentarisati da se mnogo bave svojom decom, možda i da nešto rade po tom-i-tom metodu, daće vam nezatražene savete šta da radite sa svojim mališanom koji ima posebne potrebe, pa čak i nagovestiti da bi vaše dete brže napredovalo i bilo zdravije kad biste se vi više bavili njime.
Neke majke će, kad dobiju takve komentare, da se delom povuku u sebe i da skrate svoje komentarisanje tuđe dece – pohvaliće ih, ali ne opširno („Bravo, to je bilo baš lepo!“), i ako majka tog deteta počne sa: „Ja se baš trudim oko moje devojčice, radim to, i to, i to…“, probaće to da skrate sa: „To je divno, imaš tako pametnu ćerkicu“, i da završe razgovor time. Međutim, ovakvo ponašanje najčešće ne pruža baš pozitivne efekte – majka zdravog deteta se neretko naljuti što niste još hvalili njeno dete niti ste je pustili da vam objasni kako da se brinete o svom.
Većina majki dece s posebnim potrebama oseća se krivim – ne znaju ni same zbog čega, ništa one tu nisu uradile, i teško im je što ne mogu više da pomognu svom detetu. Pokušajte da se ne osećate krivim zbog nečega na šta nikakav uticaj niste imale. Znamo da to nije lako ni uvek izvodljivo; ono što jeste izvodljivo jeste da ne dopustite nikome da vas tera da se osećate još više krivim i da vam konstantno implicitno govori da ste loša majka.
Šta s tim „brižnim savetodavkama“, koje zapravo ne znaju ništa o tome kako je to biti majka deteta s posebnim potrebama? Ukoliko ste rešene da nastavite prijateljstvo s njima, nasmešite se u odgovor na njihove reči, recite im da uživate da gledate njihovo divno dete – i da će morati da vam veruju da činite sve što je moguće za svog voljenog mališana.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com