Teoretski, skoro svima je poznato da treba poštovati tuđu privatnost i da ne treba svakome pričati lične detalje o nekome. U praksi, međutim, mišljenja o tome šta je lično, a šta nije mogu veoma da se razlikuju, a kada se radi o privatnim detaljima vezanim za njihovu sopstvenu decu, dešava se da roditelji smatraju da o tome mogu slobodno da pričaju s kime god žele.
Ne rade to roditelji iz loše namere, niti im je želja da time ponize svoje dete. Ali, ako dete iole razume o čemu se govori, i prisustvuje takvom razgovoru, i te kako se može osetiti poniženo i povređeno ako, na primer, mama priča pred gostima (ili čak pred neznancima) kako se ono upiškilo u krevet, kako je on sav smotan i nije u stanju ni dva minuta da se koncentriše u školi, kako je ona bila baš slatka kad je veselo pričala o svom momku (i još se iznese detaljno šta je sve rekla o njemu)… U takvoj situaciji, dete se oseti ne samo povređeno i poniženo već i izdano od strane osobe kojoj bi trebalo da može da veruje najviše na svetu – svoje majke ili oca.
Ovo ne znači da ne smete da pričate o svom detetu. A ako se radi o nekom zdravstvenom problemu, sasvim sigurno ćete lekaru svog deteta reći sve detalje koje smatrate bitnim. Međutim, ako se ne radi o tome, ne bi bilo loše da razmislite kako biste se vi osećali da vaše dete priča unaokolo o vama – recimo, koliko kilograma imate, kako se mučite s dijetom, kako je njega/nju sramota kad vas vidi s masnom kosom ili kad se prejedate i niste u stanju da se zaustavite, kako previše pijete, zaudarate na alkohol i znoj, uporno flertujete s nekim ko vas ignoriše, oblačite se i ponašate neprikladno svojim godinama u pokušaju da delujete mlađe… I mlađa i starija deca su u stanju da o svojim roditeljima primete jako mnogo – kako bi vama bilo da oni o onome što vide pričaju kome stignu?
Možda vam i ne bi smetalo da vaše dete priča unaokolo sve i svašta o vama. Ima onih kojima stvarno ne smeta da se mnogo toga ličnog zna o njima. Međutim, to što vama nešto ne smeta ne znači da ne bi smetalo i nekom drugom – u ovom slučaju, vašem detetu.
U ovakvim situacijama najpraktičnije je razgovarati s celom porodicom, i u tom razgovoru se dogovoriti šta se o članovima porodice sme pričati i kome. I, nakon toga, poštovati želje svih kad se o njihovoj privatnosti radi, bez obzira na njihov uzrast (izuzetak su razgovori s lekarom o zdravstvenim problemima, ili bilo kakve situacije kada bi poštovanje nečije intime ugrozilo zdravlje ili čak i život te osobe) – nema veze ni ako je dete malo, ako je u stanju da razume ono što se govori, može da bude povređeno onim što nekome kažete, a prijateljsko ćaskanje svakako nije dobar razlog da povredite osećanja svog sina ili ćerke.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com