BBC donosi priču o roditeljima u Velikoj Britaniji koji nažalost nisu mogli da pronađu zajednički jezik sa usvojenim sinom zbog čega su oboje doživeli emotivne slomove i bili prisiljeni da ‘vrate’ dete.
Roba (ime je izmenjeno zbog zaštite privatnosti) i njegovu ženu je socijalna služba upozorila da dečak koga žele da usvoje može da bude težak, ali niko nije mogao da ih pripremi na ono što je usledilo. ‘Bio je nasilan prema mojoj ženi, lupao je i udarao. Bilo je i emocionalnog zlostavljanja. Moja žena sada ima simptome kao osoba koja je pretrpela porodično nasilje’, rekao je Rob koji sa surpugom ima svoju decu, ali imali su želju i da usvoje.
U razgovoru za BBC-jev program rekao je da bi stvari možda bile drugačije da su imali snažniju porodičnu podršku i da je on oboleo od teškog oblika depresije zbog koje je gotovo izgubio posao, jer je uzeo dosta dugačak odmor. Situacija je jednostavno postala neizdrživa i dečak je vraćen u instituciju odakle je i uzet.
Rob je rekao da je to najteža stvar koju je u životu morao da napravi: ‘Nama se to činilo kao neuspeh. Kao da smo izneverili to dete. I kako to možete da uradite sopstvenom sinu koga zaista volite? Od toga vam se slama srce.’
U Velikoj Britaniji postupak usvajanja deteta može da traje od šest mjeseci do dve godine, ali nemaju sve priče srećan kraj. Pretpostavlja se da u proseku 3 do 9 posto svih usvajanja iz nekog razloga propadne pri čemu se dete ili vrati u instituciju ili jednostavno napusti roditeljski dom. Organizacije procenjuju da se oko četvrtine svih udomiteljskih porodica nalazi u krizi i trebaju profesionalnu pomoć.
Džuli Selvin, profesorka na delu socijalnog rada pri Univerzitetu Bristol, napisala je izveštaj o problemima porodice sa usvojenom decom. Rekla je da mnogima treba dugotrajnija profesionalna terapija. ‘To bi trebalo da bude nešto ustaljeno i često će biti jako skupo’, komentarisala je i zašto retke porodice dobijaju pomoć.
Dodala je i da će sa starijom decom, koja se smeštaju u novu porodicu, verovatnije imati više problema: ‘Radi se o tome da li ta deca uopšte žele usvojenje i koliko dugo nisu imali nikakvu stabilnost u životu. Često otkriju da odrasli nisu toliko brižni i da ne zadovoljavaju njihove potrebe pa im je teško verovati novim roditeljima.’
Na cene terapije požalila se i jedna žena koja je rekla da dvoje dece koje je usvojila pati od posttraumatskog stresnog poremećaja: ‘Kad smo saznali za nova finansiranja i subvencije, otkrili smo da to neće pokriti ni inicijalnu psihološku procenu. Psihoterapija za naše dvoje dece procenjena je na 30.000 funti. Potpuno smo slomljeni.’
Svoje iskustvo je podelila i Liz koja je usvojila dve sestre. Starija je imala devet godina i nikad se nije pomirila sa tim. ‘Njena ljutnja bila je van svake pameti. Izgubila sam posao zbog stresa i na neki način osećala sam ogorčenost, ali ne prema kćerkama nego prema organizacijama ’, rekla je Liz.
Starija kćerka je imala 16 godina kad se odselila, a sa 18 je i sama postala majka. Još uvek je u kontaktu sa usvojiteljima, ali kaže da se jako borila da ih prihvati: ‘Bilo je jako teško zbog promene, pogotovo jer sam imala devet godina. Bilo je neobično imati nove roditelje, a posebno mi je bilo teško sa novom mamom. Sukobile smo se uglavnom zato jer nisam mogla da zaboravim ono što sam prošla sa biološkom porodicom’, rekla je kćerka.
O Robovom usvojenom sinu sada brinu dva socijalna radnika na veliki trošak lokalne zajednice. Rob kaže da su stvari mogle da budu bolje da su ranije dobili pomoć: ‘Tako smo se nadali da mu možemo pružiti mnogo, a najgore od svega je što smo dali apsolutno sve što smo mogli, ali ljudi od kojih smo očekivali podršku – jednostavno ih nije bilo.’
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com