Skoro da i nema roditelja koji bar nekad nije podviknuo na dete; ima i onih koji u ljutini kažu prilično oštre stvari. S tim bi trebalo biti oprezan, jer mala deca neretko bukvalno shvataju ono što im se kaže, i mogu da budu ozbiljno povređena roditeljskim rečima.
Primer iz života: malo dete je nečim naljutilo mamu. Bili su na ulici, mami se žurilo, bila je već umorna, dete je htelo nešto što mama nije (htelo je da ga mama nosi jer se umorilo, ili da stane i nešto da gleda), nije htelo da posluša mamu, mama je insistirala na svome, dete se rasplakalo, i mama je počela da viče kako mrzi takva odvratna, razmažena derišta kakvo je ono.
Odrasloj osobi bi moglo da bude jasno da je majka to rekla u ljutini, da ne mrzi zaista svoje dete. Odrasloj osobi bi moglo da bude jasno i da je majka umorna i nervozna, i da je dreknula na dete da ga ne bi udarila. Međutim, malo dete nije sposobno da to razume. Nije isključeno ni da bi ga udarac po guzi ili šamar manje boleli nego takve reči njegove mame (da ne bude zabune, ne predlažemo da tučete decu, samo kažemo da je i udarac bolji nego da detetu kažete da ga mrzite). Jedan od instinktivnih dečijih strahova jeste da će ih roditelji napustiti, da ih više neće voleti – a majčine reči govore upravo to: „Ne volim te, ostaviću te.“ Dete to plaši, i boli ga, i teško da će na pozitivan način uticati na njega.
Nije lako s decom. Ta divna mala bića izazivaju veoma jake emocije, kako pozitivne, tako i negativne. Nije ništa nenormalno ako se nekad baš razbesnite na svoje dete. Samo, odrasle osobe bi trebalo da budu u stanju da bar u nekoj meri kontrolišu kako će ispoljiti bes, i da za sprovođenje discipline, koja jeste potrebna, izaberu ipak neki metod koji neće u toj meri povrediti dete, koji neće u detetu izazvati strah da ga roditelji više ne vole.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com