Roditelji ovo rade u najboljoj nameri, ali time zapravo jako štete deci

Ima loših roditelja. Oni su nasilni, odsutni ili zanemaruju svoju decu. Ali ako čitate članke i savete psihologa o podizanju srećne, uspešne dece, velike su šanse da niste jedan od njih. Međutim, možete naići i na određene poteškoće u vaspitanju, a ponekad su uzrokovane greškama koje pravimo iz najbolje namere.

Prema mišljenju mnogih stručnjaka, pomno praćenje ili čak preterano praćenje dece iz ljubavi i brige može biti uzrok rastućeg nivoa anksioznosti i bespomoćnosti koji vlada među decom.

Autorka Devora Heitner nedavno je u časopisu Atlantic iznela snažan argument protiv upotrebe tehnologije za praćenje dece.

„U istraživanju iz 2016. godine, poslednji put kada je istraživački centar Pev proučavao ovaj fenomen, 61 odsto roditelja je priznalo da prati onlajn aktivnosti svoje dece, a skoro polovina je rekla da je pogledala poruke ili liste poziva svoje dece“, navodi se. Jedno šokantno istraživanje pokazalo je da više od 30 odsto roditelja koristi tehnologiju da bi pratili svoju decu nakon što odu na koledž.

Zamenite nadzor razgovorom

Praćenje je sveprisutno, ali negativno utiče na nastavu dece, dobro donošenje odluka i samostalnost.

„Pratiti lokaciju vašeg tinejdžera može biti lakše nego voditi teške razgovore o tome šta očekujete od njih kada su u pitanju alkohol, seks, droga i razni drugi izazovi tinejdžerskog života“, ističe Hajtner.

„Ali zamena nadzora za razgovor daje nam lažni osećaj sigurnosti i ostavlja tinejdžere loše pripremljene za svoju budućnost bez nas“, upozorava on.

Takođe, deca ne vole nadzor, što može biti uzrok sukoba.

„Zašto bi vam deca išta govorila ako ćete ih ipak pratiti? Zar tinejdžeri ne zaslužuju prostor da razviju svoje nove, odraslije identitete u privatnosti? Svakako ne bih želeo da moji roditelji budu svedoci svakog mog nezgodan korak ka stabilnom odraslom dobu“, kaže Hajtner.

Više nezavisnosti znači manje anksioznosti

Rezultat intenzivnog oblika nadzora, koji je omogućila tehnologija, je narušeno poverenje i nezrela deca. To takođe može dovesti do veće stope anksioznosti i depresije.

„Kada ne ispuštamo decu iz vida, ona ne uče životne veštine i pretvaraju se u bespomoćne i krhke ljude, potpuno nespremne za svet odraslih“, rekli su Kamilo Ortiz i Lenor Skenazi u Tajmsu.

Dodali su da „kada je odrasla osoba uvek prisutna, fizički ili elektronski, deca ne mogu da otkriju od čega su napravljena“.

S druge strane, kada roditelji pitaju decu koje nove izazove žele da sami prevaziđu i podrže ih u postizanju ovih ciljeva, samopouzdanje se povećava, a anksioznost smanjuje.

„Statistički gledano, ova terapija nezavisnosti je delovala bolje od lekova. I brže od kognitivno-bihejvioralne terapije“, tvrde autori, a prenosi Index.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.