Ako šetate pored škole, iznenadićete se kada vidite šta deca starija od 10 godina užinaju. Još više zabrinjava podatak da su sadašnje generacije dece deblje nego pređašnje. Neverovatno zvuči, ali u doba krize sve je prisutniji problem dečije gojaznosti. Takvih mališana je sve više, a uzrok bi trebalo tražiti u masnoj i kaloričnoj hrani koju jedu i piju.
Polaskom u školu dete menja životne navike. Stiče se i socijalna dimenzija života; uče, druže se, istražuju i razmišljaju ne samo o svakodnevnim dečijim stvarima već i o hrani. Zato ne treba da čudi kada dete počne da izbegava neke namirnice, na primer meso. To je zbog uticaja drugara ili saznanja odakle meso dolazi. Nema mesta za paniku, jer mnogo je još različitih izvora proteina, a i meso nije jedini. To su faze u odrastanju. Ipak, dete pa čak i srednjoškolac, ne može da ima punu percepciju kao odrasla osoba, pa je dobro posavetovati ga.
Deca u školi (osnovnoj i srednjoj) samostalno kupuju hranu i biraju ono što im je najukusnije i najdostupnije i što je popularno među drugarima. Keks, slatkiši, čips, hot-dog, pomfrit i pljeskavice su realnost naše dece, a ishrana školske dece uzrasta od 10 do 18 godina trebalo bi da počiva na nutritivno vrednoj hrani. U toj životnoj dobi organizmu su potrebni ugljeni hidrati (skrobna hrana, a ne šećeri), belančevine (meso, jaja i mlečni proizvodi) ali i masti (po mogućnosti nezasićene). Potrebno je unositi vlakna, minerale i vitamine; povrće, voće i žitarice.
Najbolje piće je voda. Ona čini najveći deo našeg organizma i ne treba je menjati bezalkoholnim gaziranim i negaziranim napicima. Kalorije koje se unose takvim pićima jesu „prazne” kalorije.
Deca u pubertetu traže više kalorija jer rastu. Shvataju da im se telo menja, što takođe utiče na unos hrane. Naročito među devojčicama. Roditelji bi trebalo da dete edukuju koliko je to u njihovoj moći i da se primerom zdravih obroka za porodičnom trpezom bore protiv nametnutih nezdravih trendova.
(Jasna Vujčić, „Politika“)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com