Raspust za naše mlade sugrađane je gotov i znamo šta osnovcima najviše treba za školu. Reklama kaže: „Jedino što možete da izgubite je bol“.
Kosmodisk. Zvuči šašavo, ali našu decu stvarno bole leđa.
Treći je razred i danas ima četiri časa. Bez školske torbe teška je 37 kilograma, a sa torbom 44 kilograma. Njena torba teška je 7 kilograma. Kada nekoliko minuta držim ranac na leđima, počnu da me bole leđa.
Pa dobro, bol čeliči decu, zar ne? Šta fali da stave lepo slušalice u uši i puste onu od Dubioze kolektiv „Ćuti i trpi“.
Dete ne sme da nosi torbu težu od 10 odsto svoje težine. Njihove torbe neretko su dvostruko teže od onih koje nose deca u Evropi.
To je zato što su naša deca izdržljivija! Otkud im to da ne sme biti teža od 10 odsto težine deteta?
Kažu: „Ukoliko je opterećenje veće, veća je i opasnost od krivljenja kičme, naginjanja tela i glave prema napred, loše cirkulacije, što dovodi do glavobolje i deformiteta stopala“.
Au, to nije za šalu. Znači, deca moraju da biraju — ili obrazovanje ili zdravlje, pa sjajno. Mnoge škole, međutim, našle su rešenje.
Đački ormarići o kojima se toliko govorilo. „Biće od velike pomoći svim učenicima.“
Ormarići, da, to donekle rešava problem u vezi sa udžbenicima, jer deca neke udžbenike mogu da ostave u školi i tako učine svoju đačku torbu lakšom. Ili mogu knjige da vuku u torbama sa točkićima. Ali džaba im i ormarići i točkići ako ne mogu ni da dođu do udžbenika.
Jelena Aćimović je majka prvaka i petaka. Oba kompleta novih knjiga za nju su, kaže, preskupa. Za prvi razred oko 8.500, a za peti oko 14.500. Što znači preko 22.000 i to je baš mnogo.
To je užasno. A gde su tu još ranac, sveske, blokovi, tempere, vežbanke, olovke, lenjiri, šestari, pernice, gumice, rezači, oprema za fizičko i onda kažu pravite decu, povećavajte natalitet, ali ko će to da plati ako prosečna srpska plata mora da ode na najosnovnije potrebe za obrazovanje dece? Da ne pominjemo da su nekoj deci teški i skupi udžbenici najmanji problem.
Scena iz škole — generacije učenika su izašle iz ove škole, a da nisu ni znale da, primera radi, njihove kolege u drugim školama imaju toalet, da vrata učionice mogu normalno da im se zatvore i da im je zimi toplo. Računari u školi — to je tek pusti san.
Znači ima škola u zemlji i regionu koje nemaju toalete, grejanje, računare, može li gore od toga?
Jedna je, na primer, izgrađena od azbestnih ploča koje su kancerogene.
Naravno da može gore! Može i te kako kad živimo u društvu kojem su zanimljivije političke teme, sport i rijaliti programi nego naši najmlađi. Na mladima svet ostaje, a bez obzira kakav je taj svet, na nama je da im makar pružimo mogućnost da naš svet promene na bolje.
(Sputnjik)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com