Mirjana Samardžić bila je 53 godine u braku sa Ljubišom Samardžićem, a njihov brak je svo vreme odolevao izazovima koji su im se našli na putu. Mirjana je 11 godina mlađa od legendarnog glumca, a o njihovoj ljubavi govorila je 1970 godine novinarima u Jugoslaviji, prenosi Index.
Avgust 1970: Mirjana Samardžić je na jedvite jade pristala da govori o Ljubiši, ali ipak na prvi dogovoreni sastanak nije došla. Potražili smo ih u pres-centru Pulskog festivala, ali smo našli samo Ljubišu koji se iz petnih žila trudio da se izvini u ime svoje supruge, koja se, eto, tek kasno noću vratila iz Trsta sa prijateljicama pa sada spava i na razgovor će doći poslepodne.
Poslepodne je opet došao samo Ljubiša i opet se izvinio jer se Mirjana još nije probudila. Kako reče, sutradan ujutro evo njih na Zlatne stene, i to je tako sigurno kao što je sunce na nebu. I bilo je sigurno jer se porodica sutradan pojavila u tačno zakazano vreme nasmejana i dobroćudna pa smo odmah zaboravili da su nas dva puta usred leta „nasankali“.
Ipak smo se još jednom na toj vrućini ohladili jer je Mirjana na prvo pitanje koje je glasilo: kako vidite Ljubišu dok se ujutro brije, hoda po kući u pidžami i papučama – nakon podužeg ćutanja odgovorila:
– Ne znam!
Ako tako nastavi, pomislih, reci zbogom intervjuu i javi u redakciju da od porodice Samardžić nema ništa. Na svu sreću, na ostala pitanja dobili smo sasvim iskrene i spontane odgovore i tako „Start“ ima prvi čast da predstavi tatu Ljubišu (33) kroz naočare njegove supruge Mirjane (22). O njihovom sinu Draganu teško je nešto posebno reći jer ga je više zanimao sladoled i kokta nego razgovor na plus 35 stepeni Celzijusa.
Recite – glasilo je drugo pitanje – kakav je Ljubiša kad nije u papučama, dakle kad mnogo radi? Nervozan, čangrizav, nemoguć?
– Ne, nije takav. Mi naprosto ne osećamo da on radi, i to je njegov veliki kvalitet. Naravno, osećamo da nije kod kuće, ali kad se pojavi sve je kao da se ništa i ne događa. To mi je malo čudno i još ni danas nisam uspela da otkrijem kako on to uspeva da postigne.
Ljubiša je glumac. To znači da je često van kuće, više nego što je poželjno?
– Za četiri godine braka na to sam navikla, a na neki način na tu sam se činjenicu privikla i u vreme dok smo se zabavljali. Zapravo, kad sve zbrojim on je mnogo manje odsutan nego što sam očekivala. Kad je snimao „Neretvu“ dolazio bi na dan-dva, javljao se telefonom. Kad je takav onda vrlo lako zaboravite da ga nije bilo osam ili deset dana.
Rekli ste: dolazio je na dan-dva. Šta ste radili kada bi došao?
– U pravilu, nismo izlazili iz kuće. Možda i zbog deteta. Ponekad bismo pošli u šetnju.
Ispada da je Ljubiša vrlo brižan otac?
– O, vrlo brižan, brižniji od mene. On je toliko brižan da ga ja zovem mama, a on mene tata. Mali čak kaže da ga je Ljubiša rodio, a ne ja! Prema tome, ja kao majka samo poziram. Kad Dragan noću zaplače, on ustaje, on je taj koji ga ujutro hrani mlekom, oblači, čak i onda kad u šest mora na snimanje. Meni je to naprosto neshvatljivo, ali mi, moram priznati, odgovara. Mali ga jako voli.
Zašto je takav?
– Da bi čovek bio takav, on se takvim mora roditi. Osim toga, mislim da je na njega uticao život i vaspitanje u njegovoj porodici. Tamo je sve to video.
Ljubiša je i dobar otac i dobar muž. Kako mu uzvraćate?
– Na to pitanje trebalo bi on da odgovori. Sav moj život vezan je uz njega. Oženio me kad sam još bila u školskoj klupi. Ako sam otada s njim, ako se od njega ni trenutak nisam odvajala, onda je i to neki način vraćanja.
Pretpostavljam da baš nije lagano biti supruga poznatog glumca. Kako se snalazite, utiče li to na vaš bračni život?
– Na posao glumca gleda kao i na svaki drugi posao. Zbog toga živi normalnim životom, što znači da se razlikuje od većine glumaca. On nije boem, ne voli kafane, već kuću i domaće ognjište. Ne oseća potrebu da ode u kafanu, da ostane do duboko u noć. Kad bi to uradio ne bih mu zamerila. U sedam godina, koliko se znamo, nikada to nije uradio.
Ako jednog dana ipak uradi?
– Ja mu verujem sve do momenta dok se na svoje oči ne uverim u suprotno. Smatram da je pre braka prošao ono što je trebalo. Ne bih poverovala nikakvim pričama o njemu iz usta drugih.
O mužu sami superlativi. Nabrojte onda, pet njegovih pozitivnih osobina?
– To je veoma teško. Recimo, on je zaista dobar čovek, spreman da pomogne svakom, neiskvaren, nežan, pažljiv.
Ima li, zaboga, nešto što je negativno?
– Veoma je naivan, previše veruje ljudima. Sva je sreća što je mene oženio jer ja u tom pogledu nisam kao on. Naprosto ne dopuštam da ga ljudi zbog njegove naivnosti iskorišćavaju.
Odakle ta osobina?
– Evo ga tu pa neka odgovori sam.
Ljubiša: To je valjda u čovekovom karakteru.
Gledali ste ga na filmu. Da li ga hvalite ili kritikujete?
– Kritikujem i to za vreme projekcije kako ne bih zaboravila neku scenu. On to dobro podnosi, ali mi se čini da bi više voleo kad bih mu malo podilazila.
Imate li zajednički hobi?
– Muziku i putovanja. Kad putujem volim da je to „na sigurno“ a ne avanturistički. Možda je tako i zbog Dragana. Za nas je ipak najvažnije da smo svi zajedno.
Zapada li Ljubiša u krize?
– Verujem u to ali nisam ih osetila, on me tim problemima ne opterećuje. Ne znam zašto. Da li zbog toga što je takav čovek, ili zato što naprosto želi da me poštedi. On veruje da sve što nije lepo mora da prođe, a to je divno.
Uz glumca koji sad ima, sad nema ulogu, pa prema tome sad ima i sad nema novaca, nije lagano voditi domaćinstvo?
– Naravno da nije. Nikada ništa ne možete da planirate, reći: e, taj mesec ćemo ovako, a onaj onako, jer jedan živite sa dvesta hiljada, drugi sa trista, treći ko zna s koliko. On međutim nikada ne dopušta da to osetim, da o tome brinem.
Kako vi njemu pomažete?
– Nastojim da oseti miris domaćeg ognjišta u svakom pogledu. Zato insistiram na zajedničkom ručku, večeri, zato se on neprestano javlja kući telefonom.
Ljubiša je, da tako kažem, prva dama našeg filma. U njega su zaljubljene mnoge šiparice. Jeste li ljubomorni?
– Vidite, u tom sam pogledu malo prepotentna. Ja sam ipak ta, ja znam koliko vredim i šta mu značim. Prema tome nisam ljubomorna. Štaviše, godi mi što se više žena za njega zanima.
Zivkaju li ga telefonom, pišu li pisma?
– Uh, ne spominjite. Jedna je zvala mesec dana, vređala. Onda je napokon i on sa njom porazgovarao i sve je bilo u redu. Pošte je mnogo, ko bi sve pročitao. Pišu mu da ga vole, traže fotografiju i materijalnu pomoć. Dođe mi da im odgovorim da ta pomoć može i nama da ustreba.
Kad gledate njegove filmove, da li ponekad pomislite: takvog Ljubišu nisam poznavala!
– Retko. On je toliko privatan na filmu da mi to pomalo i smeta.
Smatrate li da se ponaša kao filmska zvezda?
– A to ne. On je premalo „zvezda“ i to mi smeta. Zašto? Zato što dopušta da ga svi i u svako vreme maltretiraju. Trebalo bi više da drži do sebe.
Ljubiša: To bi bila mistifikacija.
Kad je tako jednostavan, obavlja li u kući „ženske“ poslove?
– Bolje da o tome ne govorim. Ja ga za obavljanje tih poslova nisam istrenirala. Ima 33 godine i valjda zna šta radi. On nije dasa iz Las Vegasa, ne zanimaju ga cice mice i nije boemčina kako ga mnogi zamišljaju. Za mene kažu da je mogao i bolju da nađe, ali meni je važno da je baš mene oženio.
Da bi vas oženio bilo je potrebno da vas upozna. Kako se to dogodilo?
– Vrlo jednostavno. Letovala sam sa porodicom na Bledu. On je bio na nekakvom raspustu i šetao. Moja sestra je rekla: pazi Ljubiša Samardžić, a ja sam odgovorila: baš me briga. Njemu je navodno zapeo za oko moj tranzistor, a tek potom ja. Posle je rekao da lošiji tranzistor nije video u životu, a ja se nadam ni bolju ženu.
Krešo Špeletić (Start, 1970.)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com