Nije baš uobičajeno da prvi rukopis mladog, anonimnog pisca osvoji najvažnije književno priznanje u zemlji, NIN-ovu nagradu.
Još je neouobičajenije da isti taj nagrađeni prvenac bude preveden na dvadeset svetskih jezika.
Upravo je takva sudbina 1994. godine zadesila Vladimira Arsenijevića, imenujući ga za predstavnika i hroničara jedne nove, nesrećne generacije. Njegov debitatnski roman U potpalublju smatra se jednim od najznačajnijih domaćih romana sa kraja prošlog veka.
„To je nekako srušilo presedane šta se očekivalo i kakav je psihološki profil dobitnika NIN-ove nagrade, jer se ja tu apsolutno ni u šta nisam uklapao, kao ni moja knjiga, ni moj senzibilitet“, objašnjava Arsenijević.
Nova knjiga, Ka granici, treći je deo ciklusa Kloaka Maksima – sapunska opera, tetralogije započete romanom U potpalublju.
„Moja zamisao je oduvek bila da je sama priča smeštena u prve tri, u tih godinu dana, od oktobra 1991. do oktobra 1992. dok bi četvrta knjiga trebalo da bude epiloška“, objašnjava Arsenijević.
Drama devedesetih
Tada, 1994. godine, čitav prostor bivše Jugoslavije je iz dana u dan, ne naročito lepim slikama, ispunjavao program svih svetskih medija, ali naša umetnost nije brzo reagovala na to.
Kao pionir tematike koja je, gotovo u realnom vremenu, oslikavala tadašnju situaciju u zemlji i regionu, Arsenijević je iz potpune anonimnosti prešao u javno, i odjednom se iz užasa Srbije našao na promocijama u Parizu, Berlinu, Stokholmu…
„Ja sam zaista pisao o jednom stomačnom osećaju. Svi smo imali strahovit osećaj mučnine koji se javljao svuda, jer tako nešto nikada nismo očekivali, nismo mogli da verujemo šta se dešava.“
Prijatelji naših prijatelja
Mnogi ljudi, neko bi rekao oni srećniji, napustili su Srbiju u tom periodu, privremeno ili za stalno.
Ipak, veliki broj karata u jednom pravcu donosio je upravo rat.
Arsenijević se priseća da je u tom nedigitalnom dobu, u telefonskom imeniku različitim bojama precrtavao one koje su otišli iz zemlje i one koji su umrli.
U jednom trenutku je bilo više precrtanih imena.
„Tako smo počeli da se družimo sa prijateljima naših prijatelja, sa ljudima koji nas nisu neophodno interesovali, ali su u nedostatku naših prijatelja bili nešto najbliže njima.“
Knjiga U potpalublju sadrži dva aneksa – Kompilaciju smrti i Hroniku odbeglih.
Pritisak glasa generacije i ‘Anđela‘
Uspeh prvog romana učinio je Arsenijevića pravom književnom zvezdom, ali i trenutak o kojem je pisao se produžio mnogo više nego što bi iko želeo.
Više to nije bila stvar, kako on kaže, „sopstvenog želuca“ kao što je to bilo sa prvim romanom, već je postojala i velika društvena odgovornost.
A taj pritisak glasa generacije dolazio je sa svih strana.
„Sećam se da sam prolazio ulicom Narodnog fronta i neki tip je stajao i popravljao znak. Ja sam krenuo da obiđem merdevine, a on je rekao ‘Arsenijeviću, kad će više ta druga knjiga?’ Ja sam bio u fazonu – ja ću da se roknem.“
Tada je, kaže, počeo da oseća strahovito gađenje prema samom sebi, ali i prema književnoj građi.
Drugi roman, Anđela, izašao je 1997. i on u priču vraća, posle rata, najvećeg neprijatelja generacije sa početka devedesetih – heroin.
Heroin je devedesetih bio najdostupnija i najjeftinija droga koja se mogla naći na ulicama Beograda.
U Anđeli se govori o povratku lošim navikama, ali ovog puta, kako Arsenijević kaže, ne samo o društvenim okolnostima nego i individualnim obavezama – kako biti normalan u nekim nenormalnim vremenima.
Ali Anđela nije prošla najbolje, ni kod kritike, ni kod publike.
„Budući da sa prvom knjigom nisam doživeo zdravu dozu negativne kritike, sa drugom sam dobio sve to u dvostrukoj meri“, kaže Arsenijević.
„I dan-danas nisam u tom smislu očvrsnuo, ne pada mi lako negativna kritika.“
Istorijska distanca
Između druge i treće knjige je morala da nastane pauza, barem što se tiče rada na tetralogiji započetoj romanom U potpalublju.
Zapravo, da bi nastala treća knjiga, Arsenijević je uradio nešto ne tako tipično za književnost – ispravio neke stvari.
„Dvadeset godina kasnije sam shvatio da moram ponovo da napišem knjigu Anđela, da ispravim ono što se meni samom ne dopada da bih mogao da oslobodim prostor i nastavim da pišem“, objašnjava on.
Ti i ja, Anđela izlazi 2016. godine, a Arsenijević nastavlja sa pisanjem treće knjige Ka granici.
On kaže da mu pauza od skoro dvadeset godina nije smetala da nastavi.
„Meni je teško da kažem šta je bilo prekjuče, ali velika prošlost mi je tu, pa sam samo uplovio i nastavio da pišem bez velikih problema.“
Studenti prekrečili pesmu „rasiste Kiplinga“
Četiri jezika, a jedna književnost
Globalni ambijent
Dok je, kako kaže, oslobađao prostor, Arsenijević je radio na drugim romanima.
Između Anđele i njene poboljšane verzije Ti i ja, Anđela, napisao je sedam romana. Jedan od najpoznatijih jeste Meksiko – ratni dnevnik, nastao upravo tokom autorovog boravka u Meksiku od maja 1999. do septembra 2000.
„Početkom 2000. sam mislio da smo mi doživotno oštećeni. Pomslio sam da mi ne možemo da uzmemo i da pričamo SF priču ili da pišemo ljubavnu priču.“
Zapitao se da li može da napravi priču bez elemenata po kojima su srpski pisci prepoznati po tematskom okviru, a da ipak napiše nešto što je književno relevantno i što bi ljudi hteli da čitaju.
„Vremenom su zidovi koji su nas okruživali počeli da se spuštaju, krenuli smo da putujemo, da osećamo svet na različite načine, a mene je počeo da interesuje taj globalni ambijent. I tako sam pisao Predator.“
Predator je 2008. dobio nagradu za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije.
Manekenka koja je bol pretvorila u poeziju
Tiago: „Ja sam svuda pomalo stranac“
Između Anđele i njene poboljšane verzije Ti i ja, Anđela, napisao je sedam romana.
Novi roman: „Svet u koji se bolno ne uklapamo“
Za razliku od prethodna dva romana iz kanona, radnja treće knjige, sveže objavljenog romana Ka granici, odvija se u Grčkoj 1992. godine.
Upravo je tu godinu Arsenijević proveo u raskoraku između Grčke i Srbije, radeći kao turistički vodič.
„Stalno sam morao da preživljavam jednu vrstu kulturološkog privikavanja na raj, pa onda nazad u pakao. To mi je davalo jaku dobru poziciju da mogu da sagledam šta je bio naš problem iz neke određene fizičke udaljenosti.“
Tako protagoniste romana Ka granici odvodi u prostor oslobođen problematike ovog dela Balkana u to vreme.
„Pustio sam ih da se u toj slobodi snalaze sami sa sobom“, pojašnjava Arsenijević.
Prema njegovim rečima, mi smo uvek u nekom međusvetu.
„Ako bismo prosvetlili samima sebi ono što zaista jesmo, a to je jedna kultura koja je zasnovana na slobodnom kombinovanju različitih elemenata, koji su ovde dolazili uz mnogo istorijskih tragova, ali su i ostavljali i neke tragove koji ne moraju sami po sebi da budu neophodno loši, onda i ne bi osećali tu vrstu neprijatnosti i svrabeža a koji nas nađe bilo gde u inostranstvu.“
„Šta radi Anđela?“
U romanu Ka granici se pojavljuje vodič koji čita džepno izdanje Ničeovog Rođenja tragedije.
Ovaj detalj je čitaocima dovoljan da protagonistu povežu sa autorom – Arsenijević kaže da kod pisanja u prvom licu često dolazi do poistovećivanja lika i autora.
„Dešavalo se da me ljudi pitaju ‘a šta radi Anđela?’ Čak me je jedan čovek pitao ‘E, je l’ ste još uvek u Molerovoj?’. Isprva nisam ni znao o čemu se radi, dok nisam shvatio da je on čitao knjigu.“
Dodaje da na neki način njegov alter ego u obliku protagoniste sreće sopstvenog alter ega u obliku vodiča. Navodno, postoji razrešenje toga na kraju knjige, ali ne želi da kvari utisak čitaocima.
Kloaka Maksima – poslednje poglavlje
Saga koja je započeta pre više od dvadeset godina trebalo bi da se završi u bliskoj budućnosti.
Četvrta knjiga tetralogije će nas ponovo vratiti u Srbiju, ali će se dešavati doslovno u vreme u kojem je knjiga pisana.
„Planiram da malo odmorim i od prvog septembra da počnem na građi četvrte knjige“, kaže Arsenijević optimistično.
Nešto mu govori da bi knjiga mogla da bude gotova za godinu dana, ali iz ličnog iskustva zaključuje da je nezahvalno davati bilo kakva predviđanja.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com