Vremena se menjaju. Nekada je bilo neobično javno pričati o seksu pre/van braka, a danas se čini da je seks u braku postao svojevrsni tabu, dok se o vanbračnim odnosima govori nadugačko i naširoko, bez ikakvih ograda.
Mnogi parovi, nije li to tužno, nalaze da je bračni život dosadan, jednoobrazan, lišen one strasti i siline osećanja koja je odlikovala njihove „predbračne“ avanture.
Već posle pet-šest godina (pa često i mnogo ranije) suočavaju se sa tim da moraju da priznaju da im je seksualni život, praktično, spao na nulu. Nekoliko puta mesečno jedno od njih – češće, ipak, on nego ona – u mraku sobe već uobičajenim pokretom ruke proverava da li je njegova/njena druga polovina na svom mestu. Zatim slede neki gotovo ritualni gestovi kao poziv na igru, a potom i dubok i težak uzdah polovine koja se ili upravo spremala da zaspi ili je bila prekinuta usred sanjarenja neželjenim pozivom na ispunjenje supružničkog „duga“. Posle toga, oba supružnika izvode određene seksualne manevre, toliko uvežbane da izgleda kao da bi svako od njih mogao da ih izvede čak i ne probudivši se. A, u suštini, gotovo da tako i jeste. Teško je poverovati da je još ne tako davno svaka predstojeća fizička bliskost izazivala trepet, a svaka proživljena ostajala u pamćenju kao upečatljiv događaj, zar ne?
Zar je sve to prošlo i nikada se više neće vratiti?!
Prema podacima jednog specijalističkog ispitivanja sprovedenog u Rusiji, 80% ljudi koji su u braku, nezavisno od dobi, okarakterisalo je svoj seksualni život kao rutiniran, monoton i neuporediv sa bilo čim što je bilo do venčanja.
Među razlozima koji supružnike širom sveta najčešće odvode konsultantu-seksopatologu, najčešći su upravo – dosada i odsustvo želje.
U nekim zemljama postojali su i specifični problemi koji su dodatno otežavali celu stvar. Ako govorimo o bivšem SSSR, ti problemi bili su uglavnom – životni. Prevashodno – vezani za stan. Nadaleko znamenita tvrdnja da u Sovjetskom Savezu seksa, zapravo, i nije bilo, od istine nije nimalo daleko; jer kome bi i bilo do seksa čak i u dubokoj noći, ako spava na skučenoj sofi za „jednu i po osobu“ u zajedničkoj sobi? I ko je ta „jedna i po“ osoba za koju su ovakve sofe, jedan od bisera iz riznice sovjetskih nebuloza, bile predviđene? Biće da su bile namenjene upravo mladencima, srećnim da se dokopaju makar i ovakvog kreveta!
Naravno, većina mladih ljudi danas, kako u Rusiji i bivšim zemljama istočnog bloka tako i u svetu uopšte, nastoji da već od samog početka svoj porodični život zasnuje nezavisno od starijeg pokolenja. Rešenja su razna, a mladi parovi često su prinuđeni i na iznajmljivanje stanova, soba, samo da bi se što pre odvojili od roditelja i razbežali svako na svoju stranu. Svakako, najsrećnije rešenje – sopstveni zaseban stan – najčešće potiče od pažljivih rođaka/predaka koji su ih se setili u testamentu, ali je ovakav obrt situacije, barem u našim okolnostima, stvar retke sreće. No, ako ništa drugo, barem je problem zajedničkih stanova (u SSSR-u) ili tankih pregradnih zidova i ekstrasenzibilnih ušiju uvek budne komšinice (večito sa viklerima u kosi) sa druge strane (ovo važi i kod nas) – stvar prošlosti. Međutim, zajedno sa ovim nepogodnostima, nestalo je i sjajnog ukusa „zabranjenog voća“ i stalnog straha – tišina! čuće! – koji su u socijalizmu (sa ljudskim likom ili bez njega, svejedno) pratili čak i supružnike u zakonitom braku. A ako nema nikoga da čuje ili zasmeta – premda na kraju napornog dana i dalje dolazi, naravno, seks – on postaje jedna mnogo suptilnija igra, ne više dovoljna sama sebi, već igra čiji uspeh zavisi od pripreme partnera, njihove maštovitosti, želje i umeća da zanimacije ove vrste čine stalno svežim i novim.
Šta činiti u takvim okolnostima? Čitajte sutra!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com