Za strah od vezivanja najčešće budu optuženi muškarci, ali takav strah mogu imati i žene. Nekad se radi o lošim iskustvima, nekad o predubeđenjima, a prilično često reč je i o nedostatku zrelosti. I tu nema mnogo pomoći – ta osoba će jednog dana postati sposobna da se veže, a do tada će se sklanjati od obaveza i od toga da se nekome posveti.
Loša iskustva mogu da dovedu do straha od vezivanja. To ne mora da bude samo iskustvo s nasilnikom ili s nekim ko se loše poneo prema vama, to može da bude i loš brak vaših roditelja (pa vi rešite da nikad ne dospete u groznu situaciju u kojoj su bili vaša majka ili vaš otac), a nekad bude i da ste bili emotivno jako vezani za nekog ko vas nije namerno ostavio, već vas je smrt razdvojila – tada može da bude jako teško vezati se ponovo za nekog kada znate koliko kraj te veze može da boli.
Nekad se radi i o predubeđenjima koja mogu da budu povezana s lošim iskustvima. Naročito su snažna ona koja se steknu u detinjstvu, recimo, otac se sklanjao od džandrljive majke pa sin zaključi da su sve žene takve i nikako ne želi da se veže za neku, ili je otac tukao majku, pa ćerka zaključi da su svi muškarci nasilnici i ne želi trajnu vezu ni sa jednim (ovo je bilo uprošćeno rečeno).
A onda, tu je i pitanje zrelosti. Vezati se za nekoga znači posvetiti se toj osobi, odreći se toga da možete da izlazite i zabavljate se s raznima (u smislu veze, ne u smislu prijateljstva), nekad se odreći onoga što vi želite kako bi voljena osoba dobila ono što ona želi, a kad dođu deca, tu je i njihovo podizanje i neretko odricanje od raznih stvari koje biste poželeli kako deca ne bi oskudevala (na primer, ne možete da nabavite novu tehnološku igračkicu ili one lepe cipele kao što biste ranije uradili, dok ste platu još koristili kao džeparac, ne ako to znači da onda neće biti obuće za dete) – a to zahteva zrelost i odgovornost, koju mnogi još uvek nemaju, još se nisu „izigrali“ i „izludovali“. Neki tu zrelost nikad i ne steknu – neki od njih se ne vezuju, a neki stupe u vezu, pa se raziđu, a ako bude dece, njih zanemaruju.
Postoji verovanje da su muškarci ti koji se plaše vezivanja, nekad se pomene i stara priča o tome da devojčice ranije sazrevaju, pa su tako ranije i spremne za vezivanje. U današnjem svetu, gde sve veći broj njih ima „produženo detinjstvo“ i sve se kasnije osamostaljuje, sve je veći i broj i muškaraca i žena koji se plaše vezivanja (ne govorimo sad o tome da ne žele da se vezuju dok ne postignu ciljeve koje su jasno definisali, nego nema ni bilo kakvih ciljeva, ni u smislu veze ni u smislu bilo čega drugog). I, šta vi da radite s nekim ko se tako plaši vezivanja? U najvećem broju slučajeva ne možete ništa, osim da pronađete nekog ko nema taj strah.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com