Elizabet Gilbert autorka je poznatog romana „Jedi, moli, voli“. U svojoj ispovesti za Njujork Tajms otkriva da je bila zavisnica o zavođenju koja nije prezala ni pred čim da ostvari svoj cilj – a to je osvojeni partner. Neretko su to bili zauzeti muškarci koje je svesno i ciljano zavodila ne bi li se zaljubili u nju. Sve se to dogodilo pre nego što se konačno skrasila sa sadašnjim partnerom.
Ovo je njena priča.
„Počelo je sa dečkom koga sam upoznala u letnjem kampu i završilo sa muškarcem zbog koga sam ostavila prvog muža. Između njih, neprestano sam uskakala u intimne zaplete, a nekada su prolazili tek dani od poslednjih do novih romansi. Neki bi me nazvali ozbiljnim monogamistom, samo što ja nikad zapravo nisam bila monogamna. Veze su se preklapale, a ta preklapanja uvek su bila popraćena iscrpljujućim dramama: teškim argumentima, posramljivanjem i slomljenim srcima. Ipak, i dalje sam nastavljala. Nisam mogla da kažem ne.
Ne mogu reći da sam uvek tragala za boljim čovekom. Često sam menjala boljeg za goreg, karakter mi nije puno značio. Ja nisam tražila ljubav. Nije se čak radilo ni o seksu. Seks je bio samo droga bega za mene, portal do puno većeg vrhunca koji sam želela, a to je zavođenje. Zavođenje je umetnost uveravanja nekoga da te poželi, orkestriranje tuđim požudama da zadovolji tvoje gladne potrebe. Zavođenje nikad nije bilo usputni sport za mene, više je bilo kao krađa, hitno i puno adrenalina. Planirala bih svoju krađu mesecima, proučavala metu, tražila „nezaštićene ulaze“. Potom bih probila njegov najdublji sef, ukrala svu njegovu emocionalnu valutu i potrošila je na sebe.
Ako je muškarac već bio u ozbiljnoj vezi, znala sam da ne moram da budem lepša ili bolja od njegove postojeće devojke; samo sam trebala da budem drugačija. Trik je bio da prostudiram drugu ženu i da postanem njena suprotnost, pozicionirajući sebe kao sjajnu alternativu njegovom svakodnevnom životu.
Vrlo brzo, počela bih da uviđam da se njegov pogled menja, od indiferentnosti do prijateljstva, do otvorene želje. To je bilo ono što sam tražila: osećaj privlačenja nečije potpune pažnje prema meni, i samo meni. Moja krivica prema drugoj ženi nije mi značila ništa u poređenju sa znanjem da neko, na drugom kraju grada, ne može da zaspi te noći jer misli na mene. Ako se morao iskrasti iz kuće posle ponoći kako bi me nazvao, još bolje.
To je bila moć, ali ujedno i potvrda. Bila sam nečije neodoljivo blago. Volela sam taj osećaj.
S vremenom bih verovatno osvojila tog muškarca. S vremenom (ne bi trajalo dugo) njegova slepa zaljubljenost u mene bi izbledela, kako bi se njegova pažnja usmeravala na svakodnevne probleme. Zbog toga sam se uvek osećala napušteno i nevidljivo; ljubav koja se mogla ugasiti nije ni izbliza bila dovoljna za mene. Zato bih, čim bih imala prilike, počela zavoditi nekog drugog, pretvarajući sebe u potpuno drugu ženu, kako bih zavela potpuno drugačijeg muškarca.
Ove epizode menjanja ličnosti itekako su me koštale. Izgubila bih kilograme, san, dostojanstvo, jasno razmišljanje. Ako ste ikad gledali filmove o vukodlacima znate da su pripreme vrlo bolne i zastrašujuće, ali jednom kada taj proces nastupi – nema nazad. Mogla sam da izdržim ove bolne epizode samo uz uveravanja da je ovo poslednji put i da je taj tip onaj pravi.
Da ste me tada pitali šta je to što ja tražim, verovatno bih tvrdila da sam nepopravljivi romantik. Kako možete to osuđivati? Ako bi me neko pribio na ivicu, svađala bih se da sam revolucionarni feminista koja ima potpuni nadzor nad svojom seksualnošću: u tim pričama uvek bih bila Rodolf Bulandžer, nikad patetična mala Ema Bovari.
Sredinom mojih 20-ih, udala sam se, ali ni brak me nije usporio. Moglo se predvideti da ću postati nemirna i usamljena. Čim bih zavela nekog novog, brak bi se urušavao. Ali bilo je i gore od toga. Pre nego sam potpisala razvod, već sam prekidala sa tipom zbog kojeg sam rastrurila svoj brak.
Znaš da imaš problema sa intimnošću kada u vrlo kratkom vremenu shvatiš da posećuješ dva različita savetnika s različitim muškarcima pod rukom kako bi raspravljali o potpuno drugačijim emocionalnim olujama. Pokušavajući sve da zapamtim, stvarala sam potpuni haos u mojoj glavi.
Na našem zadnjem sastanku sa savetnikom, moj uskoro bivši dečko i ja gorko smo se svađali i otrčali smo u različitom smeru. Došla sam kući u suzama. Taman je zazvonio telefon. Bio je to moj advokat. Tada sam napravila neuobičajenu stvar. Nisam uzela telefon i nazvala drugog muškarca. Umesto toga, zapitala sam sama sebe „šta to radiš od svog života?“.
Po prvi put u životu, prisilila sam se da priznam da imam problem, zapravo – da sam ja problem. Poigravanje sa tuđim emocijama nije me činilo romantikom, činilo me prevarantom. Laganje i varanje nije me učinilo drskom, učinilo me kukavicom. Krađa tuđih partnera nije od mene napravila revolucionarnu feministkinju, već pretnju. Mrzela sam što mi je trebalo gotovo 20 godina da to shvatim. Postoje 16-godišnji klinci koji se bolje ponašaju od mene.
Bila sam posramljena. Ali kad sam jednom to shvatila, bilo mi je jasno: Nema načina da prestaneš sa destruktivnim ponašanjem, osim da prestaneš.
Provela sam sledećih šest meseci u celibatu i radeći sa dobrim terapeutom, pokušavajući da shvatim jesam li ja postojala kad nisam ganjala želju nekog muškarca. I onda sam jedno popodne naletela na tipa koji mi se sviđao. Dugo smo se šetali parkom. Smejali se. Bilo je slatko. Onda je on pitao: Hoćeš li sa mnom u moj stan?
Da! O Bože, htela sam da otvorim ovog čoveka kao božićni poklon!
Ali i nisam želela: tek sam počela da sastavljam delove sebe i bojala sam se razotkrivanja. Potpuno nesigurna, pokušala sam nešto radikalno novo. Pitala sam ga: „Da li bi ti smetalo da razmislim o ovom na trenutak?“
„Ne bi, naravno“, rekao je.
Seli smo na klupu u parku, ja sam bila vrlo tiha, pokušavajući da zamislim ishod ove odluke. On je uzeo magazin iz svog ranca i počeo da čita kako bi mu prošlo vreme. To je pomoglo. To mi je dokazalo i da nema otrovnog očajanja. Ovo nije bilo zavođenje; ovde su dvoje odraslih ljudi koji pokušavaju da odluče da li trebaju da se bolje upoznaju.
Rekla sam mu: „Znaš šta, prijatelju? Mislim da nisam spremna na ovo.“
On je rekao: „Nema problema. Idemo na sladoled.“
Proveli smo još nekoliko sati zajedno i tada smo se pozdravili. Otišla sam sama, ali mirna. I tada sam shvatila da je bolji deo mog života tek počeo. „
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com