Postoje mnogi mitovi o srodnim dušama. Stari Grci su imali mitološko objašnjenje o njihovom nastanku. Njihov mit o srodnim dušama je poznat i kao mit o androginu (od grčke reči andros, što znači muškarac i gyné, što znači žena).
U dijalogu “Gozba” ili “Simpozij” Platon prikazuje učesnike, istorijske ličnosti dok u veselom terevenčenju govore o ljubavi. Poznati grčki komediograf Aristofan predstavlja mit o srodnim dušama. On u svom fantastičnom prikazu o poreklu ljubavi kaže da je bilo tri vrste ljudi: dvostruki muškarci, dvostruke žene i androgini, to jest muško i žensko u isti mah.
Androgini su imali obe grupe seksualnih organa, dva lica, četiri ruke i četiri noge. Oni su se vrlo brzo kretali i bili prilično moćni da su bogovi postajali nervozni zbog njih. Želeći da ih oslabi i kazni zbog njihovog ponosa i hirovitosti, vrhovni grčki bog Zevs odlučio je da ih preseče na dva dela i zapovedao svom sinu Apolonu da okrene njihova lica ka rani kako bi svaka osoba videla da je posečena.
Ako međutim, oni budu i dalje predstavljali pretnju, Zevs je obećao da će ih ponovo smanjiti i moraće da se probijaju na jednoj nozi, skakući. Ova nova stvorenja živela su u potpunoj bedi, utopljena u svom bolu i tuzi. Bili su toliko tužni da ne bi jeli i pili danima, ne mareći ako bi umrli.
Aristofan kaže: “(Svaki) je čeznuo za svojom drugom polovinom, i tako bi bacili ruke jedan na drugog, tkajući se zajedno, želeći da zajedno rastu.“
“Zevs se sažalio na njih i odlučio je da usmeri njihove seksualne organe napred, kako bi postigli zadovoljstvo u zagrljaju, a Apolon je obnovio oblike njihovih tela i ostavio pupak kao jedini podsetnik na njihove originalne forme. Aristofan kaže da njegov govor objašnjava izvor naše želje da se volimo, jer “ljubav se rađa u svakom ljudskom biću; ona zajedno vraća polovine naše izvorne prirode; pokušava da napravi jedno od dva i zaceli ranu ljudske prirode. Svako od nas je tada “podudarna polovina“ ljudske celine… i svako od nas uvek traži polovinu koja mu odgovara”.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com