Kad muškarac ima penetrativni seks sa ženom bez njene dozvole, to je silovanje. Ali šta ako žena natera muškarca da ima penetrativni seks s njom bez njegovog pristanka? To nije silovanje po zakonima Engleske i Velsa, ali autorka nove studije o ovom fenomenu tvrdi da bi možda trebalo da bude.
Ovaj članak mogao bi da uznemiri neke čitaoce
Doktorka Šivon Vir sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Lankasteru sprovela je prvo istraživanje o prisilnoj penetraciji u Velikoj Britaniji 2016/17, sakupivši informacije od više od 200 muškaraca u onlajn anketi.
Njena najnovija studija – zasnovana na intervjuima „jedan-na-jedan“ sa 30 muškaraca obavljenih između maja 2018. i jula 2019. godine – detaljno istražuje kontekst u kom se odigrava prisilna penetracija i reakciju krivičnog sistema na nju.
Svi učesnici bili su anonimni, ali jednog od njih nazvaću Džon.
Džon kaže da je prvi znak da nešto nije u redu bio kad je njegova partnerka počela da povređuje samu sebe.
Posle posebno zastrašujućeg incidenta, morao je hitno da je odveze na hitan prijem zbog intervencije. Ovaj par je proveo sate i sate raspravljajući o mogućim psihološkim uzrocima tako nečega.
Šest meseci kasnije, umesto da naudi samoj sebi, ona se namerila na Džona.
„Sedeo sam u dnevnoj sobi a ona je samo ušla iz kuhinje, udarila me veoma snažno po nosu i otrčala kikoćući se“, kaže Džon. „Nasilje je počelo da bude prilično redovno.“
Ona je pokušala da potraži pomoć kod lekara opšte praske, kaže Džon. Išla je u savetovalište i dobila uput za psihologa – mada na kraju nije otišla na zakazani termin.
Dolazila bi kući s posla „i praktično zahtevala od mene seks“, kaže on.
„Bila bi nasilna i sve je došlo do toga da sam praktično strahovao od njenog povratka sa posla.“
Jednom prilikom Džon se probudio na to da mu je njegova partnerka vezala desnu ruku lisicama za metalni okvir kreveta. Potom je počela da ga udara u glavu zvučnikom muzičkog stuba koji je stajao kraj kreveta, vezala mu drugu ruku najlonskim užetom i pokušala da ga primora na seks.
Uplašen i povređen, Džon nije mogao da udovolji njenim zahtevima – zato ga je ona i dalje tukla i ostavila vezanog pola sata, pre nego što se vratila da ga oslobodi. Posle toga je odbijala da razgovara o onom što se desilo.
Nedugo nakon što je zatrudnela, nasilje je prestalo. Ali nekoliko meseci nakon što se rodila beba, Džon se jedne noći ponovo probudio na to da je vezan lisicama za krevet.
Potom ga je, kaže on, partnerka naterala da proguta vijagru i vezala mu usta.
„Nisam mogao ništa da uradim“, kaže on.
„Posle toga sam seo pod tuš i ostao tamo ne znam koliko dugo… Na kraju sam sišao u prizemlje. Prva stvar koju mi je rekla kad sam ušao u sobu bila je: ‘Šta ima za večeru?’“
Kad je Džon pokušao da ispriča to drugima, često se sretao sa nevericom.
„Pitali su me zašto nisam izašao iz kuće. Prvo i prvo, to je moja kuća koju sam kupio za svoju decu. A tu je i finansijska strana, bio sam vezan za tu vezu finansijski“, kaže on.
„Ljudi mi i dalje ne veruju, jer su u fazonu: ‘A zašto joj nisi uzvratio?’ To često čujem od drugih. E, pa to je lakše reći nego uraditi.“
Aspekti Džonove priče ponavljaju se i u iskustvima drugih muškaraca sa kojima je razgovarala doktorka Vir.
Jedan od njenih nalaza jeste da je počinilac u slučajevima „prisilne penetracije“ često ženska partnerka ili bivša partnerka (njeno istraživanje bavi se samo prisilnom penetracijom u odnosima muškaraca i žena) i da je to iskustvo često samo jedan elemenat u širem obrascu porodičnog zlostavljanja.
Iskustvo neverice takođe se često pominje i kod drugih sagovornika.
„Mora da si uživao inače bi to ranije prijavio“, kaže jedan muškarac da mu je rekao policijski službenik.
Drugi učesnik se poverio: „Plašimo se da pričamo o tome i neprijatno nam je, a kad pričamo o tome, ne veruju nam zato što smo muškarci. Kako muškarac može da bude zlostavljan? Pogledajte ga samo, pa on je muškarac.“
Drugi nalazi doktorke Vir:
Muškarce je često sramota da prijave iskustva s prinudnom penetracijom – oni najčešće prijave porodično nasilje ne pominjući seksualno zlostavljanje. Uticaj na mentalno zdravlje može da bude ozbiljan, uključujući PTSP, pomisao na samoubistvo i seksualnu disfunkciju
Neki muškarci prijavljuju da su iznova i iznova bili žrtve – neki su doživeli seksualno zlostavljanje još u detinjstvu, neki su pretrpeli razne tipove seksualnog nasilja od raznih počinilaca, uključujući i muškarce
Mnogi od njih imaju izrazito negativnu percepciju policije, krivičnog sistema i zakona
Jedan od mitova koje je razbilo istraživanje doktorke Vir jeste da je prisilna penetracija nemoguća zato što su muškarci fizički jači od žena. Drugi je da muškarci doživljavaju sve prilike za seks sa ženama kao pozitivne.
Treći mit je da ako muškarac ima erekciju, on mora da želi seks. Štaviše, kaže Vir, „erekcija je čisto fiziološka reakcija na stimulans.“
„Muškarci mogu da imaju i održe erekciju čak i kad su uplašeni, besni, prestravljeni, i tako dalje“, kaže ona.
„Postoji i istraživanje koje pokazuje da žene mogu da imaju seksualnu reakciju dok su silovane (što će reći, da dožive orgazam), zato što njihovo telo reaguje fiziološki. To je problem i kod muških i kod ženskih žrtava o kom se ne priča dovoljno, mada postoje jasni dokazi u ovoj oblasti.“
Veliki broj učesnika u studiji doktorke Vir iz 2017. godine prijavio je iskustva prisilne penetracije nakon što su se jako napili ili „naduvali“ i nisu mogli da zaustave ono što se dešava.
Jedan od intervjuisanih za novu studiju opisuje kako je išao kući sa ženom nakon izlaska po noćnim klubovima i izgubio svest pošto je dobio nešto za šta sumnja da je droga za silovanje.
On kaže da je potom bio prisiljen da učestvuje u seksu na koji nije dobrovoljno pristao.
Drugi opisuje da je bio primoran na seks dok je jednog leta radio u prazničnom kampu, još kao student. Njegova koleginica je pronašla pismo koje je napisao svom dečku i pripretila mu da će svima obznaniti da je gej ukoliko ne bude spavao sa njom.
Ona je mislila da ako bude imao seks sa ženom „to će preobratiti moj život i ja ću postati strejt“, kaže on. Budući da se nije deklarisao pred prijateljima, porodicom ili kolegama, osećao je da nema drugog izbora nego da se povinuje njenom pritisku.
Vir kaže da većina učesnika u najnovijoj studiji doživljava iskustvo sa prisilom na penetraciju kao „silovanje“, a neki su bili nezadovoljni zato što se to ne računa kao silovanje prema zakonima Engleske i Velsa.
Postojalo je i nezadovoljstvo da ni britansko društvo to neće priznati kao silovanje.
„Kad pričate o tome da se vaša bivša devojka opijala i silom nabijala na vas, praktično vas silujući, pa to je, ono, ionako fantazija većina tipova, zar ne?“, rekao je jedan od učesnika.
°U pabu, znate već, ona se malo podnapije, postane malo napaljena: ‘To! Oh, pa to bi bilo fantastično! Baš bih to voleo!’ Ne, ne bi, prokleto ne bi voleo. To nije onako kao što zamišljaš.“
U jednoj od studija doktorke Vir – naslovljenoj „Oh, pa ti si muškarac, kako može da te siluje žena, pa to nema nikakvog smisla“ – ona ističe da je u nekoliko američkih država silovanje najšire definisano kao seksualni odnos bez uzajamnog pristanka, a da u australijskoj državi Viktorija postoji konkretno krivično delo „silovanje prisiljavanjem na penetraciju“.
Jedna od osam preporuka iznetih u ovoj najnovijoj studiji jeste da reforma zakona o silovanju koja bi uključila slučajeve prisilne penetracije zahteva „ozbiljno razmatranje“.
(BBC News na srpskom)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com