Često se spominje kako komunikacija preko Interneta nije „ono pravo“, uglavnom zbog toga što nikada zaista ne znate s kim komunicirate. Čak i da ne spominjemo moguće opasnosti (naročito po decu – kad se, recimo, odrastao čovek koji „voli“ decu predstavlja kao da je i sam dete, pa onda pokušava da s tim detetom kontaktira i u stvarnosti), kako možete da znate da vaš sagovornik govori istinu o sebi? Svako može da se predstavi kao seksi plavuša ili sladak dečko – ne vidite ih, ne čujete ih, ne možete zaista znati ništa o njima – znate samo ono što odaberu da vam kažu.
Sa druge strane, ne možete uvek znati istinu ni o čoveku s kojim ste se i fizički upoznali; ne znate sve ni o kome, čak ni o osobama koje poznajete već godinama. Tačno je da vas u neposrednom kontaktu muškarac od 90 godina ne može slagati da je seksi plavuša (to jest, može on da kaže tako nešto, ali će laž biti očigledna), ali prostora za izmišljanje i prikrivanje i dalje ima jako puno. Ovako ili onako, nikad ne možete biti apsolutno sigurni; s druge strane, kvalitetan odnos između dva ljudska bića uključuje i poverenje, čak i ako ne znate ama baš sve što se može znati.
Šta onda reći o poznanstvima sklopljenim putem Interneta? Samo to da je Internet podjednako dobro mesto za upoznavanje kao i bilo koje drugo. U početku, imate čak i veću bezbednost nego ako izađete u kafić s nekim; osim toga, ljudi su u komunikaciji preko Interneta obično opušteniji nego „u stvarnom životu“, tako da ta komunikacija lakše ide. U vezi s tim oprez: zbog opuštene komunikacije, vrlo brzo se stiče utisak da svog sagovornika znate već jako dugo i da ste bliski s njim/njom, iako to zapravo nije slučaj. Zato je neophodno da stalno podsećate sebe da vi tu osobu u životu niste videli.
Naravno, pre ili kasnije, ukoliko želite potpun (ne nužno ljubavnički, može i samo prijateljski) odnos s nekim, moraće da dođe i do „stvarnog“ upoznavanja.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com