San je mnogih žena da ih voljena osoba zaprosi kao na nekom filmu, uz lep prsten i čuveno pitanje: „Hoćeš li se udati za mene?“, može i uz priču o tome kako ne mogu da žive bez njih, ona je ljubav njihovog života (dodati još nekoliko stvari koje je u ovakvoj prilici lepo čuti)… A dešava se da su okolnosti takve da njihov dragi ne oseća potrebu da ih „zvanično“ pita, već porodici jednostavno saopšti da će se venčati.
Ne govorimo ovde o arogantnim muškarcima koji svoju partnerku uopšte ne pitaju za mišljenje (može li se ona onda nazvati partnerkom?). Govorimo o situaciji kad se dvoje vole i poštuju, kad su više puta pričali o zajedničkom životu i o braku, i složili se da će se venčati. Nikakav datum nije pominjan, ništa tu nije bilo „zvanično“, ali su se složili da je to ono što oboje žele – brak i porodica. Onda je on rekao i svojima i njenima i manje-više celom svetu da će se njih dvoje venčati. A ona se pita da li je možda nekako propustila trenutak u kome je on pita da se uda za njega, dobijanje prstena (ne kao nešto materijalno, nego kao deo uobičajenog rituala kad nekoga pitate da stupi u brak s vama) i sve što uz to ide. Šta tu žena da učini?
Mogla bi da se upita da li ona prihvata svog dragog takvog kakav je. Da, želi da se uda za njega, to je jasno i njemu i svima ostalima, ali da li ga i prihvata kao čoveka koji ne vidi svrhu u formalnom postavljanju pitanja kad su se već složili da će nešto učiniti i da je to ono što oboje žele? Ako je u stanju da prihvati da je on takav, nije nikakav problem da mu, bez ikakvog opterećenja i pritiska, uz osmeh, kaže da bi baš volela formalnu prosidbu, uz pitanje i prsten i svu moguću romantiku. On će tada, pošto želi da usreći voljenu osobu, najverovatnije učiniti baš to što se traži od njega – ako čak i ne pretera u romantici, pa dami pokloni po jednu ružu za svaki dan koji su proveli zajedno (na primer, zajedno su već pet godina), ili već nešto u tom stilu. Ukoliko dama to izvede tako da zvuči kao da on udovoljava njenoj pomalo luckastoj želji, a ne kao da ispravlja tešku grešku koju je učinio, vremenom će moći i da ga nauči kako da se sam seti romantičnih gestova koje ona voli.
Ukoliko pak sve to zvuči kao ozbiljan zahtev, i dalje je moguće da će mu on udovoljiti, samo što to dami baš i neće doneti neku radost, jer će se osećati kao da on ispunjava njen zahtev, kao da to ne dolazi od srca (mada, zapravo, dolazi – od pomalo povređenog srca što je njegovo ponašanje pogrešno shvaćeno, ali i dalje od srca).
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com