Jedna od čestih ženskih žalbi na muškarce jeste ta da neće da priznaju da su pogrešili i da se izvine. A muškarci, iz svojih razloga, ne žele da se izvinjavaju, niti smatraju da će izvinjenje bilo šta rešiti. I tako se sukob pojača onda kada uopšte ne bi morao.
Problem s izvinjenjem je to što ga muškarci i žene posmatraju na različit način (govorimo generalno uzev, naravno da će biti i muškaraca i žena čiji se stavovi razlikuju od onih koje ćemo navesti). Za ženu, izvinjenje znači da je njemu žao što je pogrešio, da mu je stalo do nje, i ako on odbije da se izvini, ona to oseća kao da njega nije briga za nju.
Za muškarca, izvinjavanje je nešto drugo. To je ne samo priznavanje greške (što niko ne voli da uradi) već i ponižavanje samog sebe pred nekim, pokazivanje slabosti, što može biti upotrebljeno protiv njega. Neki muškarci će, kada im tražite da vam se izvine, to čuti kao: „Uhvatila sam te u grešci i sad nameravam da ti to nabijam na nos“.
Muškarcima još teže padne kad se stvar ne završi na izvinjavanju. Učine taj tako težak im korak, ponize same sebe, a njoj to nije dovoljno, još uvek nije zadovoljna, još nešto (ne znaju ni sami šta, a izgleda da ne zna ni ona) bi htela. Zašto su se onda uopšte mučili da se izvinjavaju? I gde je tome kraj?
I šta muškarac da uradi? Da se izvini kad god pogreši. Vrlo često će već samo izvinjenje biti dovoljno, jer će ženi reći ono što u principu želi da zna: on priznaje da je pogrešio, žao mu je zbog toga, stalo mu je do nje i do toga da se ona uz njega dobro oseća. Više neće ni tražiti, a neće ni videti kao slabost to što se on izvinio, naprotiv. A ako to ne bude dovoljno? Izvinjenje je svakako dobar početak – uvek – i ženi u startu govori ono što joj je potrebno da čuje, samo što, kada je greška veća, ona želi još nešto. Najčešće da je saslušate, a šta još uglavnom ćete saznati ako je pitate šta možete da učinite kako biste popravili to što ste učinili.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com