Kod nas ni ranije nije bila neuobičajena pojava da već odrasla deca još uvek žive s roditeljima. Danas kao da ta pojava postaje sve češća, i ne odražava se baš povoljno na muško-ženske odnose, ne kad se o stvaranju dugih veza radi.
Ta „deca“ imaju trideset ili više godina. Možda imaju neki posao, možda nemaju. Ako posao imaju, makar primanja i bila solidna, platu koriste kao džeparac, roditelji su ti koji ih i dalje izdržavaju, kuvaju im, peru, peglaju… Ima roditelja koji podstiču svoju decu na to produženo detinjstvo, na to da ostanu s njima – zašto bi se negde mučili, izdvajali ko zna koliko na kiriju i račune (čak i pod pretpostavkom da bi to finansijski bili u stanju), kad mogu da ostanu u udobnosti roditeljskog doma?
Zaista, zašto bi? Zato što je to normalan deo procesa osamostaljivanja i odvajanja od roditelja. Zato što je, kako vreme prolazi i kako se njihovo detinjstvo produžava ostankom kod roditelja, sve teže odvojiti se. Potreban je trud da bi se neko odvojio od roditelja, tu je i strah od osamostaljivanja, a taj strah vremenom postaje sve jači.
Rezultat? Muškarce koji žive na taj način žene zainteresovane za ozbiljnu vezu izbegavaju u širokom luku – zato što žele samostalnog muškarca, a ne preraslog dečaka. Žene koje žive na taj način neretko razmišljaju o tome da se iz roditeljskog doma isele tek kad se udaju; rezultat neretko bude taj da, posle izvesnog perioda u braku, veoma čeznu za tim da imaju sopstvena četiri zida, jer je to nešto što nikad nisu iskusile. Da i ne spominjemo da im se taj brak baš i ne dopadne – ranije su novac trošile na garderobu i izlaske, na sopstveno zadovoljstvo, a sad treba izdvojiti za račune, za decu, za porodicu…
Neko bi rekao da zbog teškog života kakvim živimo mnogi zapravo i nemaju izbora osim da ostanu s roditeljima. Međutim, u nekim slučajevima „deca“ imaju dovoljno visoka primanja, samo im se više dopada da ih koriste kao džeparac nego na sopstveno izdržavanje. A tamo gde primanja jedne osobe nisu dovoljno visoka, moguće je pronaći prijatelje koji su u sličnoj situaciji, pa zakupiti stan kao cimeri – živeti s cimerima i zajednički plaćati račune i brinuti o stanu definitivno nije isto kao živeti kod mame i tate. Kad neko zaista želi da ode iz roditeljskog doma, to je izvodljivo. Nekad lakše, nekad teže, ali je izvodljivo.
Naravno, ne pokušavamo nikome da određujemo kako da živi sopstveni život. Ali, kad se o odraslim osobama radi, bilo bi preporučljivo da zaista odrastu i osamostale se – najviše zbog njih samih.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com