Ima žena koje se svojevoljno opredele da i nakon pedesete i dalje budu same (neke od njih bile su udate pa su postale udovice ili se razvele, neke se nisu ni udavale). Nema ničeg lošeg u takvoj odluci; žene za nju mogu da imaju jako dobre razloge, i da se tako osećaju bolje.
Ukoliko dama već ima sopstvenu decu, nova udaja može da bude problematična. Mnogo je muškaraca koji ne žele da prihvate ženu koja već ima decu. A tu je uvek i bojazan da se novi muškarac neće korektno poneti prema njihovoj deci. Nekako su organizovale svoj život i život svoje dece, i nisu sigurne kako bi se nov muškarac tu uklopio – možda je bolje ne rizikovati. Plus, neke od tih dama su dobar deo vremena provele same brinući o deci, i nisu sklone da trpe negativne komentare o njima. Recimo, dama se viđa s nekim gospodinom koji je inače fin, ali ima neke primedbe na njeno dete, kome u tom životnom trenutku ne ide baš najbolje. On nema sliku o tome kako je to dete odrastalo, nema sećanje na njegove ranije uspehe i trijumfe, i dama oseća da on nema pravo na kritiku.
Postoji još jedna stvar: žene danas mnogo češće imaju sopstvene prihode nego ranije, i ne smatraju da im je muškarac neophodan da ih izdržava inače će propasti. Naravno da to nekim muškarcima neće nimalo smetati, biće ponosni da budu sa snažnom i sposobnom ženom i podržavaće je, ali i dalje ima i onih koji smatraju da žena treba da bude srećna što su je uzeli i što daju nešto novca za kućni budžet, i da uopšte nije neophodno da se oko nje i emotivno potrude i da učine da se ona stvarno oseti voljenom. A ima i žena koje toliko vole svoj posao i svoju karijeru da za ozbiljnu vezu i posvećenost koju ona zahteva nemaju dovoljno energije, i ne žele da od veze naprave nešto polovično što će stalno gurati u ćošak („Ma, posvetiću se ja partneru i porodici, samo još ovo da završim, i ovo, i ovo…“), već pošteno priznaju sebi da im stalna veza, a još manje brak, nisu ni blizu vrha liste prioriteta – i takve budu i nakon pedesete.
Neke žene uopšte ne žele da budu same, smatraju da se potpuna sreća može naći samo u zajednici. A neke uspevaju da nađu sreću i da se dobro osećaju i ako žive same, i ne smatraju da im je neophodan neko da ih „teši u starosti“ (plus pedeset-i-neku ne doživljavaju kao naročitu starost). U pravu su i jedni i drugi, dokle god se, sa svojim izborom, osećaju zaista dobro.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com