U međuljudskim odnosima, pa i onim muško-ženskim, nesporazumi nisu nikakva retkost. Jedan od veoma čestih je onaj oko organizovanja zajedničkog života tako da vaša mala zajednica skladno funkcioniše.
Primer: njih dvoje počnu da žive zajedno, i ona smatra da je došlo vreme da popravi neke svoje navike iz samačkog života, ili iz života s roditeljima, kojima se baš i ne ponosi. Recimo, uvek ju je baš mrzelo da ujutru namesti krevet, a nije joj ni bilo preterano bitno. Ali, sada živi s partnerom, stan valjda treba uredno da izgleda, i ona se potrudi da svako jutro namesti krevet. Trudi se i oko drugih stvari u stanu, da sve bude lepo i uredno, i smatra da baš dosta čini da im zajednički život bude udoban. Takođe, smatra da se on nimalo ne trudi – ostavlja stvari tamo gde stigne, ona stalno mora da skuplja za njim, baš se ponaša kao dete za kojim mama treba da sprema. Zvoca mu, on ne menja ponašanje. Nakon nekog vremena – eto svađe. I ono što u toj svađi sazna prilično je iznenadi.
Naime, sazna da namešten krevet i urednost njemu ne znače ama baš ništa; ako je njoj stalo do toga, u redu, ali što se njega tiče, ona ne mora ni da namešta krevet ni da posprema za njim. Bitno mu je da zna gde stvari stoje tako da može da ih nađe, ne i da budu uredno poslagane. A, kao što postoji mnogo toga što je nju nerviralo kod njega, ima dosta stvari koje su i njega nervirale kod nje (bez pitanja koristi njegov brijač pa ga istupi i on se onda namuči i odere tupim brijačem, kuva puštene kose pa joj poneka dlaka dospe u jelo, skloni stvari tako da on ne zna gde da ih nađe…), ali nije želeo da prigovara, ne voli svađe. On se ne trudi? Trudi se, donosi celu platu u kuću, ne ide nakon posla na piće s kolegama već dolazi pravo kući, radi napornije nego ikad kako bi bio unapređen i dobio veću platu… Nju sve to zaprepasti – što se nje tiče, pošto zarađuje i ona, on uopšte ne mora da donosi celu platu, ona troši deo svoje plate na sebe i ne vidi zašto to ne bi činio i on, ne bi joj smetalo da on ponekad ode na piće s kolegama ako to želi (naravno, ne baš svako veče), više bi joj se sviđalo da on manje radi pa da bude odmorniji i veseliji, novac im trenutno nije toliki problem da bi on morao da ugrozi svoje zdravlje prenapornim radom.
U suštini, ono što ispadne jeste to da se oboje i te kako trude, rade ono što misle da treba – ali im ne padne na pamet da pitaju voljenu osobu da li im taj-i-taj postupak nešto stvarno znači, da li je to nešto što im je potrebno. A pošto i voljena osoba postupa na isti način, onda i ne primete na koje se sve načine ona trudi, jer radi nešto što njima nije toliko važno.
Rešenje? Razgovarati (po mogućnosti, pre nego što dođe do svađe) i videti šta za koga znači zajednički život, a šta mu/joj nije bitno. Naravno, niko neće sve odmah znati, biće tu dosta snalaženja i učenja u hodu i obostranog prilagođavanja – bitno je da ima komunikacije, povratnih reakcija, i da se sopstvene ideje o tome šta je voljenoj osobi potrebno i šta želi ne uzimaju zdravo za gotovo, već je o tome pitati.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com