Ima partnera koji se skoro neprestano svađaju, ima i onih koji se nikad ili skoro nikad ne posvađaju. A ima i svih varijanti između. To je sve u redu, problem nastaje kada vam svađa postane jedini način komunikacije.
Na šta mislimo? Na veze u kojima partneri nemaju o čemu da razgovaraju. Ni o svakodnevnim problemima im se ne priča, o tekućim stvarima koje treba rešavati. Zapravo, jedini način da uopšte imaju nekakav dijalog, ako se to dijalogom može nazvati, jeste da se posvađaju. Zato se nekad posvađaju kad je o tekućim stvarima neophodno pričati, a nekada kada on ili ona jednostavno ne mogu više da podnesu tišinu koja inače vlada između njih – posvađaju se da bi nekako, makar i tako, razgovarali.
Opisanu situaciju ne treba brkati s onom u kojoj se partneri često svađaju, ali postoji i normalan dijalog. Kada se njih dvoje često svađaju, to može da potiče i ne toliko od loše komunikacije, koliko od toga što su u nekom trenutku primili ideju da to tako u vezama ide, da tu mora da bude čestog sukobljavanja. Takva veza, ma kako izgledala sa strane (jaoj, njih dvoje se mrze, zašto li se ne rastanu već jednom?), može sasvim lepo da funkcioniše. Ali, kad svađa postane apsolutno jedini oblik komunikacije, to već nije funkcionisanje veze, to je jasan signal da veza više ne funkcioniše.
Jasan signal – samo što ima onih koji odbijaju da ga vide kao takav. Boje se da budu sami, boje se šta će svet da kaže, žrtvuju se zbog dece (kojoj bi bilo lakše da su u porodici s jednim roditeljem u kojoj je normalan razgovor moguć, a da slobodno viđaju i drugog roditelja), svakakvi se izgovori smišljaju da bi se pobeglo od istine – a istina je da tu više ni veze ni ljubavi nema, jer ni jedno ni drugo ne mogu da opstanu bez komunikacije, a ovde je situacija takva da se komunikacija uspostavi samo silom.
Nekada bude prilično komplikovano vezu okončati, čak i kad se o ovakvoj vezi radi. Međutim, u slučaju ovakve veze, nakon početnih strahova, okončanje dođe kao veliko olakšanje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com