Pretpostavka da životinje mogu da osećaju ljubav dugo je bila anatema psiholozima koji su ih proučavali. Smatralo se da se njome sentimentalnost stavlja ispred naučnih kriterijuma.
Ali ugledni psiholog za životinje, osnivač kinoloških nauka na Univerzitetu u Arizoni, tvrdi da je ljubav upravo nužna za razumevanje onoga što je odnos između ljudi i njihovih najboljih prijatelja, pasa, učinilo jednim od najznačajnijih partnerstva među vrstama u istoriji.
Klajv Vejn počeo je da proučava pse pre dvadesetak godina i, poput svojih kolega verovao da im se pripisivanjem složenih emocija čini greh antropomorfizma, odnosno davanja nekih specifičnih ljudskih osobina životinjama. Sve dok ga gomila prikupljenih dokaza nije uverila u suprotno.
– Mislim da sam došao do tačke kad sam počeo da budem skeptičan prema sopstvenom skepticizmu – kazao je u intervjuu za AFP u povodu izlaska knjige „Dog is Love: Why and How Your Dog Loves You“ (Pas je ljubav: Zašto i kako vas vaš pas voli).
Nauka o psima u poslednje je dva decenije u velikom zamahu, a veliki deo koncentrisan je na pseću inteligenciju. Vejn deo o inteligenciji ipak umanjuje. Golubovi mogu da identifikuje različite predmete u dvodimenzionalnim slikama, delfini su pokazali da razumeju gramatiku, pčele mogu drugim pčelama da signaliziraju lokaciju hrane. Sva ta dostignuća psima su nepoznata. Čak su i vukovi, pseći preci, poznati po svojoj okrutnosti i nezainteresiranosti za ljude, pokazali da su sposobni da prate ljudske tragove. Vejn zato predlaže promenu paradigme i tvrdi da je pseća „hiperdruštvenost“ ono što ih razlikuje od ostalih životinja.
Vilijamsov sindrom
Jedno od najzanimljivijih otkrića proizašlo je iz studije o oksitocinu, moždanoj hemikaliji koja učvršćuje emocionalnu vezu među ljudima, ali koja je, pokazuju novi dokazi, odgovorna i za odnos između ljudi i pasa. Istraživanje japanskih naučnika upućuje na nagli porast nivoa oksitocina kada se ljudi i njihovi psi gledaju u oči, što je efekt ranije utvrđen kod majki i njihovih beba.
Genetičarka s kalifornijskog univerziteta UCLA Bridžit Von Holt pre deset godina je došla do iznenađujućeg otkrića – psi imaju mutaciju gena odgovornog za Vilijamsov sindrom kod ljudi, što je stanje koje karakterišu intelektualna ograničenost i izuzetna društvenost. Vitalna stvar za pse, kao i za ljude s Vilijamsovim sindromom, želja je da stvore blisku povezanost, tople lične odnose – da vole i budu voljeni, rekao je Vejn.
Mnoge jasnije slike o psima proizašle su iz novih bihevioralnih testova. U jednom od njih psiholozi su pustili pse u kuću i postavili posudu s hranom na jednaku udaljenost kao i do vlasnika. I ustanovili da su u velikoj većini slučajeva psi prvo prišli vlasniku.
Njihova ljubav ne ogleda se samo prema ljudima. Farmer koji je započeo da uzgaja štenad među kolonijom pingvina na malom australijskom ostrvu uspeo je na taj način da te velike ptice spasi od prepada lisica koje su ih prethodno godinama lovile. Eksperiment je bio toliko uspešan da je o zajedničkom životu pasa i pingvina godine 2015. snimljen igrani film.
Psima su jednostavno potrebni njihovi ljudi
Vejn smatra da će idući korak o nauci o psima proizaći iz genetike koja će doprineti pojašnjenju tajanstvenog procesa pripitomljenja pasa pre najmanje 14 hiljada godina. On je zagovornik teorije po kojoj su se preteče drevnih pasa najpre počele da se motaju oko mesta gde su ljudi odlagali smeće, polako se integrirajući među ljude pre nego što je zajedničkim odlascima u lov uspostavljeno trajno partnerstvo kakvo poznajemo danas.
Napredak u sekvencioniranju drevnih DNK omogućiće naučnicima da otkriju kada se dogodila ključna mutacija gena koji kontroliše Vilijamsov sindrom. Vejn nagađa da se to dogodilo pre 8000 do 10.000 godina, na kraju poslednjeg ledenog doba, kad su ljudi počeli redovno da love s psima. Dodaje da bi to otkriće bilo važno i za dobrobit pasa.
To znači da bi se mogle odbaciti brutalne metode dresiranja, utemeljene na bolu, poput ogrlica davilica. Demistifikovala bi se i teorija „dominacije“ koju zagovaraju slavni treneri koji traže da se vlasnici pasa ponašaju kao „vođe čopora“.
Vaš pas želi samo da mu pokažete put, kaže Vejn. To znači i pronalaženje vremena za ispunjenje njihovih socijalnih potreba umesto da ih ostavljate same veći deo dana. Naši psi daju nam mnogo, a zauzvrat traže malo, rekao je, a prenosi Hina.
Ne treba im kupovati skupe igračke i poslastice i ko zna što još, dodaje. Njima je samo potrebno naše društvo, njima su jednostavno potrebni njihovi ljudi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com