Svakome od nas se bar jednom dogodilo da prilikom postavljanja nekih pitanja o seksu uhvatimo sebe kako tražimo korektne izraze i simbolične zamene za konkretne delove tela, radnje ili osećaje. Da li se stidimo da govorimo o seksu, i ako je tako, zbog čega? Seks se svakome dopada, svi ga konsumiramo i rado mu se predajemo, potreban nam je da bismo uopšte mogli da se rodimo. U čemu je onda problem kada na red dođe izražavanje? Odgovor na ovo pitanje može da bude sagledan iz različitih aspekata: biološkog, religioznog, društveno konvencionalnog, iz perspektive osećaja krivice ili prostog neznanja.
Što se tiče biologije, stvar je prilično jasna. Organi kojima se obavlja seksualni čin istovremeno eliminišu iz naših tela sve ono što se smatra otpadom. Naučeni smo, kad smo bili mali, da su ta mesta prljava i da ih ne diramo. Što se tiče religije, iako nas istinsko hrišćanstvo slabo posećuje, i dalje smo društvo koje je zasnovano na hrišćanskim vrednostima. U toj priči seks služi isključivo za reprodukciju pod okriljem bračne zajednice, a sve ostalo van tih okvira smatra se grehom. Kada dođemo na teren društvenih konvencija, seks je za većinu privatna stvar, i ono što se događa u spavaćoj sobi čuva se od tuđeg saznanja iz straha od društvene osude.
Na spisku onoga što je korisno i poželjno raditi u društvu nikada se nije pojavilo zadovoljenje sopstvenih potreba i činjenje nečega isključivo radi sopstvenog zadovoljstva. Lenčarenje budi krivicu kod ljudi jednako kao i seks. Kada se tome doda još i neznanje, jasno je da ima onih koji jednostavno ne znaju mnogo o seksu i koji osećaju stid da o tome uopšte i pričaju. Iz svih tih razloga (a ima ih još) roditelji većine nas nisu ni među sobom mnogo pričali o seksu, a s nama posebno, a mnoge od nas su terali u krevet kada na TV ekranu dođe do seksa. Tako nam je u vreme kada se uče najvažnije stvari, to jest još dok smo bili deca, u glave ugrađena crvena lampica koja se pali čim počne iskrena priča o seksu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com