Kada donosimo najvažnije životne odluke poput one s kim želimo da živimo dok nas smrt ne rastavi – najčešće razmišljamo u stanju opijenosti. Mozak zaljubljene osobe preplavljen je hormonom sreće. Međutim, zbog čega ljudska bića biraju partnere u takvom iracionalnom stanju? Da li je to možda jedan od razloga zbog kojih se razvodi braka tretiraju kao srčani udari? Možda zato što zaista i liče na njih. Jednog časa ste u zakonitom braku, a onda odjednom potpišete neke papire i vaš brak je zvanično proglašen mrtvim. Stroga presuda o razvodu braka, baš kao i autopsija, navodi vreme smrti i ustanovljava njen uzorak.
Naravno, niko od nas ne može da zna da li nas čeka dobar ili očajan brak, dobra veza ili dobra klopka. U toku života jedne veze sve sitne svađe i razočarenja mogu da se talože poput naslaga u arterijama, neosetno gušeći intimnost – životni sok i krovotok svake veze. A ako dođe do postavljanja „neprijatnih“ pitanja, za njihovo pojavljivanje nikad ne može da bude kriva samo jedna strana. U svakoj vezi ima nas dvoje. Problem nastaje i kada je osoba s kojom smo zapravo divna – možda kombinacija inteligencije i strasti. Bilo bi nam mnogo lakše da se rastanemo od nje kada bi bila neko bezvredno ljudsko biće.
Možda do udaljavanja u vezi ne dovode sitne greške koje svako od nas povremeno ume da napravi, već neočekivane posledice svih onih krupnih i dobrih stvari. Činjenica da su u jednom braku postojale mnoge dobre stvari zapravo i dovodi do toga da nam potencijalni rastanak veoma teško pada.
Svest o svemu tome trebalo bi da nam omogući da, kada se osvrnemo na svoje veze, cenimo njihov značaj i lepotu, uprkos svim nedostacima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com