Uglavnom sve što radimo u životu pokušavamo da izvedemo u skladu s maksimom da je u današnjim okolnostima najbolje ako čovek može da bude realan, da se ponaša u skladu sa svojim stvarnim mogućnostima. I onda kada shvatimo da sami sebe nismo poslušali, đavo nam je kriv. Sebe, naravno, ne krivimo. A i zašto bismo kad mi znamo da je važno biti u dosluhu sa samim sobom? Znamo – da, ali da li znamo i da primenimo kada se to od nas zahteva? Ne uvek, možda i previše često zaboravljamo na to. Hodamo mi tako unazad i baš nas briga. Teorijski znamo šta treba da radimo, još samo da se uskladimo u praksi…
Sklonost ka brzopletim odlukama svakako treba izbegavati. Samo tako možemo naći sebe u nekom optimističnom raspoloženju. U suprotnom važićemo za hirovite i brzoplete osobe. Tako će nas videti posebno oni koji umeju dobro da planiraju. Njima ni loša koncentracija ne može da naudi, imaju sve šanse da budu uspešni na svakom polju. Zbog toga se činjenica da ponekad nismo bili baš realni prema onome što možemo da postignemo čuva u najstrožoj tajnosti. Bolje je da niko ne zna kako su se neke stvari odvijale van naše kontrole. Niko ne želi da ispadne neozbiljan, zar ne? Sklonost ka riziku takođe može da predstavlja priličan problem jer ona često ne dozvoljava da sva snaga naše logike dođe do izražaja.
Trebalo bi da znamo da su odluke koje samostalno donosimo najbolje. Drugi nas mogu posavetovati, ali nije dobro ukoliko odlučuju umesto nas. Ako se to i dogodi, žalimo se zbog jakog izliva emocija i nezadovoljstva koje tom prilikom osećamo. A takva osećanja su mogla da se izbegnu, sve je moglo da legne na svoje mesto, a naša ulaganja su mogla da budu minimalna ali efektna. Šta nam je to u tako drastičnoj meri nedostajalo? Trebalo je samo da budemo malčice realniji nego što to inače jesmo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com