Da brak ne počiva isključivo na ljubavi – jasno je i najpredanijim romantičarima. Od šarolikih, ponekad nevidljivih, niti kojima dvoje tkaju „bračno ruho“ zavisi da li će to „odelo“ biti po meri, da li će stezati ili će spadati…
O mehanizmima na kojima se gradi i razgrađuje brak može se naširoko govoriti. Prema kriterijumu održivosti i uspešnosti, kojem tipu braka bi trebalo dati prednost – onom koji počiva na „gazdi u kući“, ili braku koji je „zajednica ravnopravnih supružnika“? To je zapravo pitanje da li su u osnovi bračnog sistema odnosi dominacije ili ne.
Izuzmemo li slučajeve bračnog despotizma, prirodno je da jedan od supružnika vuče glavne poteze, da donosi odluke od životne važnosti i za sebe i za partnera. Ukoliko je reč o braku dominantnih osoba, on će funkcionisati tako što će partneri naizmenično zaposedati dominantnu poziciju: to se može činiti svesno, prećutno, ali i nesvesno. Ako ne postoji spremnost za takvu vrstu manevara, otvara se prostor za brojne nesuglasice, što najčešće dovodi do razvoda. Uopšteno govoreći, veza dvoje dominantnih ljudi gotovo po pravilu stvara rđav brak.
Postoje i osobe koje i ne teže dominaciji u vezi – naprotiv, kao da uživaju u ulozi slabog, uplašenog i bespomoćnog partnera. Mnogo je lakše biti pasivan, prepustiti drugom da vodi. Veoma je teško „trgnuti“ onog ko je sklon ovakvoj životnoj ulozi. Naravno, to nije nemoguće, ali zahteva veliki angažman, jer sposobnost da se donese odluka jeste prava umetnost. U suštini, jako je teško ambivalenciju pretvoriti u odlučnost, a da pri tom ne bude osećanja krivice što se nije izabrala neka druga mogućnost. Uvek je bolje preseći, pa makar i pogrešno, a posle ispravljati, nego tapkati u mestu odbijajući suočavanje sa problemom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com