Albert Ajnštajn nije nimalo pogrešio kada je jednom prilikom rekao: "Moramo prvo naučiti pravila igre da bismo potom igrali bolje od bilo koga drugog". U praktičnoj primeni to ne znači da želimo da stvari budu lakše, već da je u ljudskoj prirodi sakrivena želja da se stalno bude bolji. Kad smo već kod boljitka, bolje je da zaslužujemo pohvale a da ih ne dobijamo, nego da ih dobijamo a da ih ne zaslužujemo. Važno je imati na umu da je sve u životu neka vrsta eksperimenta, i što više eksperimentišemo, to je šansa za postizanje uspeha na raznim životnim planovima veća.
Da bismo uopšte krenuli napred, moramo pre svega u potpunosti shvatiti šta je tačno sve ono što ostavljamo iza sebe. Neko je nekom prilikom rekao da je razlika između škole i života u tome što u školi prvo naučimo lekciju pa izađemo pred tablu da je ponovimo i zaslužimo adekvatnu ocenu, a u životu prvo imamo ispit, a tek onda naučimo poneku važnu lekciju. I mada često kažemo da je vreme kategorija koja menja sve, činjenica je da ipak sami moramo da radimo na promenama, da učimo i tražimo napredak kakav priželjkujemo. Bogatstvo stečenog iskustva koje nam donosi životno obrazovanje predstavlja lekciju koja se uči na lakši ili na teži način. Niko nam nikada i nije obećao da će ići glatko. Svaka promena dolazi tek onda kada se uloži mnogo truda.
Skoro uvek, u svakom aspektu života, imamo priliku za bolju ocenu. Svaki novi životni izazov je kolokvijum koji služi da shvatimo šta sve možemo ili ne možemo da savladamo. I mada je Oskar Vajld rekao da sve što vredi naučiti u životu ne može da se nauči od nekog drugog, ponekad je svakome od nas potrebna pomoć drugih. Sve je lakše kada su tu prijatelji, bez obzira na to da li ih znamo čitav život, da li smo ih stekli na poslu ili upoznali u određenim životnim okolnostima. Kada imamo nekoga s kime možemo da podelimo i dobro i loše, nekoga ko nas razume i kome je dovoljno stalo da nam iskreno kaže šta misli – uspećemo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com